Fragmenti o ocu

Ja ne znam šta je to što nazivamo vreme. Ne znam ni da li prolazi ili nešto drugo čini sa nama. Ali, samo osećam da se sve menja, oko mene i u meni. Ono što je prošlo mogu doživeti i kao velike betonske ploče (sećanja, prošlost) koje se gomilaju jedna na drugu kako trenuci izmiču, dok sam ja na vrhu tog tornja koji raste sa oticanjem života. One najniže ploče više se ne mogu videti, zato se i prvog perioda teško (u stvari nikako) sećam. No, ima jedna ploča koja se od mene dakako udaljava, ali koja s vremenom raste u širinu kako bih je mogao sve bolje i jasnije videti. To je trenutak kada sam se morao rastati sa ocem.

Kao što nisam bio pitan da li želim biti rođen, niti da li želim biti utrpan u baš ovo telo, tako isto nisam ni bio pitan kada se želim rastati sa njim. O rastancima sam razmišljao na mahove, shvatajući surovu prolaznost, prestajanje, to se svakako nametalo na um. Ipak, nisam ga tako zamišljao. Kakav god i kad god bio, taj rastanak je uvek tako ishitren, iz nebuha, izaziva prekide u svesti kao seckanje pokretima tupih makaza koje krive čula. Otrgnut nemilosrdnom silom bivanja, silom koja demonstrira sirovu snagu dok ja uočavam svoju nemoć, ništavilo. I eto, ta progresivna betonska ploča, taj rastanak, je podelio moj život na Pre i Posle, na dva čoveka, dva mišljenja. Rascep toliko dubok i oštar, da mi se onaj period Pre poprilično zamagljuje, potpuno nesvojstven kao da je pripadao nekom drugom u čiju sam moždanu frekvenciju upao teškom greškom i tu se izgubio, pa više ne znam ni šta pripada mom a šta tuđem sećanju, šta sam zaista proživeo a šta je samo igra svesti i memorije kako bih se oslobodio strahovitog pritiska.

Nikada Pre mi nije padalo na pamet da bih nekada možda pisao, već sam tek Posle počeo da pravim smislene i zaokružene celine (kojima nikada nisam zadovoljan), shvatajući da je to možda jedini luft koji mi je ostao, zato što se duhovni mir može postići samo u dogovoru sa samim sobom i isključivo unutar sebe, jer vani je mnogo veći haos. Tako, u nekim trenucima pomislim da je moje pisanje samo projekcija oca kroz mene, jer se dobro sećam kako sam bio ponosan kada sam ga prvi put video da piše knjigu (što je pisac). Može biti da je to zaista igra svesnog i nesvesnog, kada se nemirni delovi nesvesnog propinju u svest da vrate ono što je oteto, pa makar i prostom imitacijom, ne bi li umirili razbuktale emocije koje gone u uništenje. Tada počinje oponašanje, zov iz detinjstva, urlik ka budućnosti, ignorisanje u sadašnjosti - ja postajem on.

Gubitak osobe koja predstavlja veliku vrednost (stub) u bitisanju jednog čoveka je neprijatelj sa kojim se najteže miri, teškim se jadom prihvata, ali se prihvatiti mora. Okruženje je to što određuje kvalitet i pravac života, mozaik u koji se uklapaju najvažnije individue gde nestanak bilo koje preti da ga uruši. Zato se to mesto mora popuniti. A čime popuniti prazninu, emotivni bezdan koji se opire svakoj punoći? Jednostavno. Mora se uskočiti u tu jarugu i tako je popuniti mislima, sećanjima, zahvalnošću, razmišljanjem, ponosom, setom ili bilo kojim čvrstim kvalitetima, supstancama koje kreiraju život. Jer, sva ta nemala količina ljubavi prema ocu, brižljivo i prirodno građena godinama provedenim zajedno, negde se mora preusmeriti, sa njom se nešto mora činiti (kada je već nestao objekat prema kom je usmerena). Ta privrženost mora naći utočište, jedan zdrav kanal kojim može nastaviti mirno ploviti. U suprotnom, može se pretvoriti u balast koji ako se ne odstrani, doista ima toliku snagu da može uništiti čoveka. Pomirenje sa njegovim nestankom, sa neviđanjem, sa neočekivanjem dolaska, to pomirenje prepuno je gorčine, tihog pogroma stvarnosti, slike postojanja koja se razliva. Ili se ta slika mora popraviti kičicom teškom kao oblak tmurni (pomiriti se sa prirodnim tokom stvari), ili se čovek mora navići na njenu distorziju, to jest haos (te na taj način i kolapsirati u životni haos).

Ja čuvam portret svog oca samo za sebe. Nikada nisam želeo slušati bilo kakve priče o njemu, nikakve nove informacije dobijati. Nisu mi bile potrebne jer sam želeo sačuvati sliku neokrnjenu, oslobođenu od uticaja (priče) drugih ljudi, čistu i nepatvorenu, izuzetu iz ovog sveta, kakva i treba biti. Verujem u dušu koja silom izlazi iz jednog tela tražeći drugo gde bi se nastanila kako bi ostala dosledna svojoj besmrtnosti. Tako, uhvaćen sam na mestima na kojima smo bili, još uvek hodam putevima kojima smo prošli, znam reči koje smo imali, čujem glas čija je frekvencija duboko ukorenjena u mom pamćenju, vidim pokrete pri koračanju koje bih i danas prepoznao među hiljadu ljudi, osećam miris. Sve je to tako. Nego, ostalo je još premnogo rečenica koje su mogle biti izrečene, gro saveta koje je trebalo dati, hiljade kilometara koji su mogli biti pređeni, stotine mesta koje je trebalo posetiti, beskonačno pitanja koja su mogla biti odgovorena, mnogo pogleda, rasprava, zagrljaja, suza i partija bilijara: ali, do toga neće doći. Sve to tako stoji nestvarno, zarobljeno u ovom postojanju kao neiskorišćeni potencijal, mogućnost još jedne sudbine a koja bi uticala na desetine (ako ne i stotine i hiljade - efekat leptira) drugih i tako promenila tok ovog sveta, koji mora biti baš ovakav kakav je. Možda je taj potencijal realizovan u nekom drugom univerzumu čiji mi je tok nepoznat, u kojem ja nisam ja ali on još uvek jeste on. Ponekad pomislim da je ovaj svet imaginaran, da je samo odraz jednog velikog sna, neograničeno polje likova u treptaju nadvremena, tiha prevara koja svoj danak uzima u oskudnom postojanju.

     

I uvek mi u tim momentima na um padne Horhe Luis:

„Ali, ovaj svet je nažalost stvaran. I ja sam Borhes, nažalost“.