Strah od ugašenog televizora (I deo)

Jedno od osnovnih, iskonskih stanja čoveka je strah. Ako taj termin poistovetimo sa fobijom, onda nam na pamet padaju sve one nekakve reči koje dolaze pre fobije: klaustrofobija, ksenofobija, agorafobija, homofobija i tako dalje, i tako dalje. Zato što živimo u periodu tranzicije, modernizacije i specijalizacije, naravno da smo i jedan opšti oblik straha morali analitički da raščlanimo na mnoštvo užih strahova, tako da onda budemo specifični i po tom pitanju. Taj i taj je klaustrofobičan, onaj homofobičan, ovaj ksenofobičan. Jednostavno, neki uži vid straha danas ide uz karakter, da ne kažem uz izgled. Često ni ne znamo da imamo neki strah (neustrašivi smo), pa tek kada pročitamo u medijima o tim specijalnim strahovima, mi onda sebi priznamo: „Čoveče, ja imam ovu fobiju...“. I tako tada imamo o čemu da razgovaramo sa društvom: međusobno saznajemo svoje strahove i svako bira svoj. Ova analiza straha ide toliko duboko da to postaje komično.

Zato sam se i ja okuražio, pa tako želim da patentiram jedan novi strah: strah od ugašenog televizora. Ako kažem da je to telefobija slutim da će mnogi smatrati da je nekoga strah od teleta (verovatno da postoji neko ko nije ravnodušan prema teletu, te mu eto još jednog straha), što ne bi bilo zgodno. Ako, pak, to nazovemo tevefobijom, to onda podrazumeva strah od televizije uopšte, a meni je bitan naglasak na ugašenom televizoru (koji je pre par minuta bio uključen). Zato i neću vapiti da patentirani strah iskažem i kroz neku (ne znam koju)fobiju. Eh, u čemu se ogleda ovaj strah.

Čovek i usud

Beše to podavno u jednoj varoši osrednje veličine; kada žene bi sramota da pokazuju svoje kose neznancima, kada deca ne znavahu ovako mnogo pojmova i ne bejahu stara kao danas, a kada se muškinja vraćaše svome toplom domu s prvim mrakom i na ulicama ostajahu samo probisveti, secikese, notorne pijanice i one druge žene što se drznuše da svoje telo izlože perfidnoj kompromitaciji. Narod je uglavnom živeo mirno i prosto, krijući se pod okriljem porodične idile i daleko učestalije se posvećivao ličnim problemima i problemima svoje familije nego što je raspredao kojekakve bezazlene i zluradne priče o drugim ljudima i njihovim nesrećama. Duhovno i moralno uzdizanje svojeg sopstva je bilo prevashodni cilj većine tadašnjeg življa; ona nekolicina profanih se ustrajno odavala alkoholu, hazardnim igrama i promiskuitetu.

Određeni tabori, okupljeni oko harizmatičnih lidera, su osuđivali ove „čirove“ društva i na sve načine pokušavali da ih izoluju u neku enklavu kada već ne žele da se saobraze sa društvenim i moralnim principima njihove zajednice. To je neretko dovodilo do žustrih i beskompromisnih polemika koje su pretile da prerastu u kavge sa teškim posledicama. Što je za jedne dobro, za druge i nije baš, i obratno; nikako nisu mogli da shvate i prihvate relativnost dobrog i lepog ponašanja, jer kada god neko za nešto kaže da je dobro i lepo, to je dobro i lepo u odnosu na nešto drugo, i sve se vrti oko tih odnosa i proporcija. Ali ljudi su ponekada i suviše tašti da bi se okupili oko jedne određene valorizacije dobroga i lepoga, a napustivši pri tom svoje lično stanovište; ono što nasledimo od svojih predaka grčevito držimo uza se kao otisak heraldike, koji nam omogućava da stvorimo još jednu razliku više među nama, kada ih imamo ionako na pretek.

Post mortem

Tišina je često strašna kao izgladneli, dvoglavi trol koji vas proganja u najmučnijim snovima iz kojih se ne može nikamo pobeći. Kardija se često razlupeta, jer mozak u neosnovanoj panici potražuje više krvi, a srce je bespogovorno ispumpava. Onda se javljaju prekidi svesti praćeni nesuvislim idejama; opet navire ideja o begu, ali se nema kuda.

Riki je uvideo da se nešto čudno dešava sa njim i sa gradom koji je do predveče bujao od života, topota ženskih i muških cipela, dečijeg žagora, buke motornih vozila, bučnih trgovaca koji revnosno nude svoju robu gromoglasnim vikanjem... A sada je ostala samo tišina. Nije to onaj ponoćni svakidašnji muk koji se razlama čitavim varošima i mahalama, ovo je nešto drugo. Nekakvo zlo se vešto krije pod plaštom ove bolesne i neprirodne tišine; kao da je Zemlja prestala da se okreće i sve u trenu prestalo da postoji.

On je nepomično sedeo u jednoj prastaroj, ali nanovo presvučenoj fotelji sa ujedno sveže promenjenim sunđerom. Meblo je sada bilo u tirkizno plavoj boji sa žutim, omanjim ljiljanima pravilno raspoređenim duž leđnog naslona, dok su se na prednjim stranama oba naslona za ruke nalazili fantastični duborezi, sa gotskim motivima. Riki oseti kako nešto uzbuđuje njegovo čulo dodira od vrha čela idući preko obraza ka bradi, i to sa obe strane lica. Umrtvljeno podiže desnu ruku sa naslona i pređe dlanom preko desnog predela. Znoj. Isto učini i sa levom stranom, ali sada pređe nadlanicom taj predeo. “Znojim se”, pomisli. Obli ga, kao voda sa izvora, hladan znoj. S tim saznanjem i dlanovi počeše da se vlaže. “Ova me tišina ubija. Šta se događa?”, nastavi sam sa sobom. U nadi da će malo da omete planove ovog neumitnog tajca, on se malo promeškolji po fotelji ne bi li uneo malo živosti u ovim trenucima kada ga plima iskonskog straha ophrvava. 

Ništa se nije čulo!

Napuštena kuća

Dositejeva ulica je uvek mamila uzdahe i izazivala neskrivene želje  idiličnog života porodičnih i introvertnih ljudi. Nije bila duga, tek nekih dvesta metara. I nije bila prava, imala je oblik blagog luka, taman toliko blagog da se sa jednog kraja ulice nije mogao videti onaj drugi. Ima već nekoliko godina otkako je asfaltirana, par lokalnih izbora unazad, a kanalizaciona i vodovodna instalacija rešena na savremen način.

Avlijskih ograda je tu bilo od svakakvih materijala i dekora. Od običnih metalnih šipkica spojenih za kamene blokove, preko kojekakvih gipsanih ornamenata na prednjim stranama zidova, do zatvorski visokih betonskih bedema bez ijednog okna, sa ogromnim metalnim vratima iz dva krila koja su se otvarala daljinskim upravljačem. Svako se pitao šta se to toliko krije iza takvih duvara. Na pojedinim stožerima brojnih dvorišnih međa koji su držali metalne delove ograde, mogao se pobrojati pozamašan deo faune, što od modelarskog gipsa, što od alabastera. Bilo je tu orlova, lavova, pasa, mačaka, labudova i čega sve još nije imalo. Unutar avlijskih ograda se moglo naći gro različitih polja za svakojake aktivnosti. U jednom uglu se mogao videti izdvojen sto sa stolicama, u onim imućnijim kućama bilo je i luksuzne nadstrešnice od fino obrađenih dasaka ili nekog egzotičnog šiblja. Na drugoj strani ponegde je bilo terena za različite sportove, negde za basket, negde za mali fudbal a negde čak i teren za tenis. U nekim, pak, avlijama nije bilo ničega od svega toga; bile su obrasle korovom, nepokošenom travom, a zemljana površina neravna bez betonirane staze do kućnog trema. Neko je tu možda živeo, a možda i nije; najpre će biti da je to vlasnik izdao u zakup i da stanodršca ne interesuje stanje oko kuće, već samo ono što je u njoj.

Prazna priča

Sve ja to razumem i prihvatam. Potpuno se slažem da je život kratak i mnogo brže prolazan nego što možemo i da zamislimo, te tako ga treba što čvršće ukrotiti i pripitomiti; treba ga koristiti i biti od koristi. Shvatam, treba se mudro ponašati u svakoj datoj situaciji; znam da moralna gotovost zahteva odricanje i patnje, ali joj treba stremiti tokom ličnog veka. Ljudi su potpuno u pravu kada savetuju da ne treba svašta pričati i gubiti, ionako krhko, vreme uzalud; ne valja se ogovarati, čavrljati svašta iza leđa o drugim ljudima a onda to neumorno prikrivati pred njima, dovoditi sebe na rub srama, obasuti se hipokrizijom i tako čamiti. To se ne valja.

Isto tako, svesno potvrđujem da treba poštovati svako živo biće na planeti, i to onako javno iskazivati, ne kao neki. Jasno je da kada već otvoriš usta trebaš se potruditi da nešto lepo i umiljato izađe iz njih, artikulisano, kako kažu; da budeš slatkorečiv i odmeren. Jednostavno se mora biti pristojan, mora; dalje, uvažavati starije, biti dobrostiv prema mlađima, a sa vrsnicima onako bratski. Sve po grubo isklesanom običajnom zakoniku. Ne zapodevati neke maratonske i besciljne divane od kojih jezik može utrnuti i usta se osušiti, pa tako nenamerno i naivno ostati nedorečen, neprihvaćen u društvu. Čovek, prosto, mora stojati iza svake reči koju izgovori; a to znači zaista misliti ono što iskaže svojim darom govora. Poštovati tuđe dostojanstvo, a svoje čuvati.

Sve ja to razumem i prihvatam, ali meni tako s vremena na vreme nedostaje i poneka prazna priča.

Objavljeno u zborniku "Najkraće priče 2012" (IK Alma)