Kolapsirajući svet umetnika

A šta to znači misliti i maštati? Šta to čovek postavlja pred sobom kao predivo za tkanje imaginarnog, za trenutno uživljavanje kroz nove okolnosti i momente? To je svakako jedan vid bekstva i često melanholije pomešane sa nostalgičnim elementima koje prate čoveka dok živi. Lepo je znati da uživljavanje uvek uspeva da zadovolji maštovitost i ispuni očekivanja mislećeg, sanjarskog bića. Jasno je zašto se to dešava ako se uzme u obzir da je novo slaganje alternativnih puteva prošlosti ili budućnosti uvek oslobođeno drugog, oslobođeno je tvrde realnosti i kompleksnosti koje sa sobom nosi svaka druga volja i egzistencija, jer u glavi čoveka koji mašta i kroji, koji zamišlja određene situacije ili prosto svoj životni put i sopstveno ostvarenje, nalazi se samo on, drugoga dakako nema. Zato je mišljenje i krojenje linearno, ne postoje oscilacije i neizvesnosti koje nosi realni vid življenja i korelacije sa drugima, upravo jer onaj koji mašta i zamišlja sve tvori, svi likovi su plod njegove uobrazilje pa iako su eventualno uzeti iz stvarnog života i njegovog ličnog okruženja oni ne mogu biti samostalni misleći elementi unutar jednog moždanog korpusa koji nosi sanjar u svojoj glavi; njihove slike su možda realne, ali njihovi postupci su proizvod mišljenja čoveka koji mašta, koji putem osnove koju grade njegove ćelije diktira tempo i razvoj imaginarnih ličnosti koje sastavlja u jednoj apstrakciji za koju postoji onolika mogućnost da se ostvari koliko se sanjar može približiti realnoj slici osobe koju pokušava da inkarnira u mašti, i to uvek biva nešto nepredviđeno.