Fragmenti o ocu

Ja ne znam šta je to što nazivamo vreme. Ne znam ni da li prolazi ili nešto drugo čini sa nama. Ali, samo osećam da se sve menja, oko mene i u meni. Ono što je prošlo mogu doživeti i kao velike betonske ploče (sećanja, prošlost) koje se gomilaju jedna na drugu kako trenuci izmiču, dok sam ja na vrhu tog tornja koji raste sa oticanjem života. One najniže ploče više se ne mogu videti, zato se i prvog perioda teško (u stvari nikako) sećam. No, ima jedna ploča koja se od mene dakako udaljava, ali koja s vremenom raste u širinu kako bih je mogao sve bolje i jasnije videti. To je trenutak kada sam se morao rastati sa ocem.

Kao što nisam bio pitan da li želim biti rođen, niti da li želim biti utrpan u baš ovo telo, tako isto nisam ni bio pitan kada se želim rastati sa njim. O rastancima sam razmišljao na mahove, shvatajući surovu prolaznost, prestajanje, to se svakako nametalo na um. Ipak, nisam ga tako zamišljao. Kakav god i kad god bio, taj rastanak je uvek tako ishitren, iz nebuha, izaziva prekide u svesti kao seckanje pokretima tupih makaza koje krive čula. Otrgnut nemilosrdnom silom bivanja, silom koja demonstrira sirovu snagu dok ja uočavam svoju nemoć, ništavilo. I eto, ta progresivna betonska ploča, taj rastanak, je podelio moj život na Pre i Posle, na dva čoveka, dva mišljenja. Rascep toliko dubok i oštar, da mi se onaj period Pre poprilično zamagljuje, potpuno nesvojstven kao da je pripadao nekom drugom u čiju sam moždanu frekvenciju upao teškom greškom i tu se izgubio, pa više ne znam ni šta pripada mom a šta tuđem sećanju, šta sam zaista proživeo a šta je samo igra svesti i memorije kako bih se oslobodio strahovitog pritiska.

Ako me pitaš ko sam

Čovek. To je biće samoobmane (ili obmane), biće podele. Njegova težnja za identifikacijom je ukoričena u samim začecima svesti, u najranijim godinama. Potraga za „srodnom“ grupacijom kojoj će se prikloniti traje i nestaje sa njim samim. Mnoge kategorije stiče rođenjem, druge mu bivaju nametnute bilo od roditelja, sredine u kojoj raste ili od strane kojeg drugog faktora, te se tako formira kao jedinka u mnoštvu, pripadnik nečega što često ni sam ne razume, pešak koji hoda putevima za koje nema pojma kuda ga vode.

U surovom društvenom okruženju čovek zauzima svoje mesto kojeg mora biti, ma kakav bio, ma šta mislio ili radio, njegovo mesto mora postojati kao konstruktivni deo društva koje ga je snašlo. (Šta bi se desilo i ko bih bio da sam rođen u Japanu ili na Grenlandu?) Može se reći da sve podele i potiču od čoveka, dok se svaka sledeća jedinka ponaša kao prilepak. Prodorniji, istaknutiji umovi (mada to i ne moraju biti) uslovljavaju sve šire i raznovrsnije podele u svim oblastima ljudskog identiteta, pa se ogromnoj većini ostavi samo da nešto od toga izabere i prihvati, čvrsto ga obgrli i za to umire, ubija, galami, gubi prijateljstva i rodbinu.

Ljudi se (u velikom broju) boje samoće bilo kakve vrste, zato je i sila koja jedinku vuče kojekakvim grupacijama toliko snažna. Njen centar je u samoj duši, a odatle se prostire kroz čitavo postojanje njega kao jednog, a koji je deo mnoštva. Zato je i odbrana „svojeg“ tako žustra i vatrena, toliko oštra da iz nje olako (i to se često dešava) može izići ono najgore iz čoveka. Kroz strah od svega što je drugačije i nije u skladu sa onim na šta je ukalupljeno njegovo mišljenje o svetu i bivanju provlači se zverska i zajedljiva nota. Opasna po njega, ali mnogo više za okolinu. Upravo zato što samim činom biranja određuje svoju ličnost, čovek postaje jedna vrsta roba, onog koji se povinuje baš tome što je odabrao da predstavlja. I najednom, to postaje jedino ispravno, jedino vredno, jedini put kojim se može ići je njegov, jedini način da se ispravno mre biva njegov, i to samo iz jednog jedinog razloga - zato što je to njegov put i način razmišljanja. Tu nema vakuuma, sve je savršeno popunjeno, sve se perfektno uklapa (slušaj mene, neka drugih), sve postaje jasno i očigledno (veruj mi, ovo je najbolji put), nikakva nova pitanja više nemaju smisla jer je sve već rešeno (ne pitaj te gluposti) i ostaje još samo jedno - da se umre (eto). A Meša, pak, jednom reče: „Sve što razdvaja ljude za mene je strašno“ (ko još čita njega?).