Ako me pitaš ko sam

Čovek. To je biće samoobmane (ili obmane), biće podele. Njegova težnja za identifikacijom je ukoričena u samim začecima svesti, u najranijim godinama. Potraga za „srodnom“ grupacijom kojoj će se prikloniti traje i nestaje sa njim samim. Mnoge kategorije stiče rođenjem, druge mu bivaju nametnute bilo od roditelja, sredine u kojoj raste ili od strane kojeg drugog faktora, te se tako formira kao jedinka u mnoštvu, pripadnik nečega što često ni sam ne razume, pešak koji hoda putevima za koje nema pojma kuda ga vode.

U surovom društvenom okruženju čovek zauzima svoje mesto kojeg mora biti, ma kakav bio, ma šta mislio ili radio, njegovo mesto mora postojati kao konstruktivni deo društva koje ga je snašlo. (Šta bi se desilo i ko bih bio da sam rođen u Japanu ili na Grenlandu?) Može se reći da sve podele i potiču od čoveka, dok se svaka sledeća jedinka ponaša kao prilepak. Prodorniji, istaknutiji umovi (mada to i ne moraju biti) uslovljavaju sve šire i raznovrsnije podele u svim oblastima ljudskog identiteta, pa se ogromnoj većini ostavi samo da nešto od toga izabere i prihvati, čvrsto ga obgrli i za to umire, ubija, galami, gubi prijateljstva i rodbinu.

Ljudi se (u velikom broju) boje samoće bilo kakve vrste, zato je i sila koja jedinku vuče kojekakvim grupacijama toliko snažna. Njen centar je u samoj duši, a odatle se prostire kroz čitavo postojanje njega kao jednog, a koji je deo mnoštva. Zato je i odbrana „svojeg“ tako žustra i vatrena, toliko oštra da iz nje olako (i to se često dešava) može izići ono najgore iz čoveka. Kroz strah od svega što je drugačije i nije u skladu sa onim na šta je ukalupljeno njegovo mišljenje o svetu i bivanju provlači se zverska i zajedljiva nota. Opasna po njega, ali mnogo više za okolinu. Upravo zato što samim činom biranja određuje svoju ličnost, čovek postaje jedna vrsta roba, onog koji se povinuje baš tome što je odabrao da predstavlja. I najednom, to postaje jedino ispravno, jedino vredno, jedini put kojim se može ići je njegov, jedini način da se ispravno mre biva njegov, i to samo iz jednog jedinog razloga - zato što je to njegov put i način razmišljanja. Tu nema vakuuma, sve je savršeno popunjeno, sve se perfektno uklapa (slušaj mene, neka drugih), sve postaje jasno i očigledno (veruj mi, ovo je najbolji put), nikakva nova pitanja više nemaju smisla jer je sve već rešeno (ne pitaj te gluposti) i ostaje još samo jedno - da se umre (eto). A Meša, pak, jednom reče: „Sve što razdvaja ljude za mene je strašno“ (ko još čita njega?).

A šta je čovek? Groblje životinja i biljaka? Organizam za čije postojanje ceh plaća okruženje? Prosto, čovek mora ubijati (i jesti to ubijeno) da bi živeo. Neko će možda reći da često jedemo samo plodove biljaka; u redu, ali plodovi biljaka predstavljaju jedan vid potomaka te vrste. I šta radi taj čovek? Kida iskonsku vezu između majke i ploda i proždire ono njeno čeljade zarad višeg (po svom nahođenju) cilja, to jest radi ličnog opstanka (ne mlati praznu slamu, molim te). Kako prevazilazi ovakav vid okrutnosti? Prilično lako, jednostavnom rečenicom (još okrutnijom) koja datira iz davnina (odjek antropocentričnog stava): sve je stvoreno zbog mene! Eto, samo toliko je čoveku dovoljno da ga u životu održi „čiste“ savesti nekoliko decenija (koliko već ko ima da živi). Dakle, svest o okrutnosti je predvorje svesti o sebi, a održavanje života i organizma koji je privremeno u našem posedu je dakako uslovljeno njome (okrutnosti, naime). Onda su nas oni britkiji umovi (koji to i ne moraju biti) „nagovorili“ da se trebamo organizovati u uređena društva, u civilizacije, da moramo zakonima suzbijati tu urođenu nam okrutnost. („Čovek je anarhista po prirodi, a građanin po nagovoru“, reče Djurant.) Ipak je i dalje na snazi okrutnost, možda jača nego što je ikada bila, jer osnaženi napretkom u svakom pogledu (najviše tehnološkom) možemo primenjivati surovost na raznorazne načine, još destruktivnije i nenormalnije. A svi smo svedoci toga, pa se moderna zverstva i ne moraju pobrojavati.

Nametnulo se tako da se moramo ujedinjavati u nečemu, okupljati oko iste ideje ili učenja i na taj način se deliti do u beskraj. Ni u tome ne bi bilo problema da nismo zagriženi za svoje samo zato što je naše, misleći da je to najispravnije, te usled toga uništavajući sve što je drugačije i nešto drugo. Istina je da čovek doista može biti drugačiji i kao takav deo jedne velike porodice ljudi (kažem ljudi, mislim humanista) u kojoj može vladati harmonija življenja i privređivanja zajednici. Ključni faktor smo mi sami, sa sopstvenim ludilom (i pozitivnim i negativnim) koje moramo kontrolisati kako ne bismo ugrožavali drugoga svojom slobodom ili prividom slobode ili onim što samo mislimo da je naša sloboda da uradimo a u stvari je u pitanju još jedno sebično prekoračenje u onome što smatramo da imamo pravo. Čovek je, dakle, i brava i ključ (ne razumem).

A veseli Zuko Džumhur jednom je na konstataciju da za njega svi kažu da je dobar čovek odgovorio sledeće:

„Nije tačno. Apsolutno nije tačno. U meni ima zla makar koliko i u drugim ljudima. Ono gdje bih sam sebi odao izvjesno priznanje, to je rigorozna odluka, odnosno sposobnost da kontrolišem sebe i sopstveno zlo. U meni kuljaju ljubomora, zavist, podlost, poriv za osvetom, proplamsaji ljute mržnje. Da ih ne kontrolišem, imali biste posla s jednim od najlošijih ljudi koje ste ikada upoznali. Kontrola, to je ključna riječ.“