Metafizika hedije

Hedija (arapski) ili poklon (srpski) predstavlja simbolizovanu pažnju jednog čoveka prema drugom, bilo usled osećanja potrebe da se uzvrati na neku učinjenu uslugu, bilo iz ljubavi, saosećanja, obične želje, obeležavanja nekog važnog ili nevažnog datuma ili ikakvog drugog poriva. Ponekad je to sredstvo i da se prikaže jak finansijski status, da se čovek pokaže pred drugim i da u njegovim očima, i očima drugih, poveća svoje dimenzije, pa da raja kaže: To je veliki čovek! A on ipak može biti mali u bilo kojem smislu, ali je usled darivanja dobio takav status u narodu. Jer, naravno, ljudi (najčešće) više vole da budu darivani nego da daruju, i naravno da kuju u zvezde (glorifikuju) svog darivatelja na sva usta. Ali, vratimo se poklonu kao činu i instituciji; hajde da razbijemo samu predaju poklona u paramparčad i da vidimo šta se krije ispod mahinalnog davanja nekog predmeta (ili čega god) drugoj osobi. Da vidimo šta, u stvari, može izazvati jedan takav gest. Ali, pre svega, želim da napomenem da se u ovom tekstu pojam poklona ne odnosi na darivanja u humanitarne svrhe, što je jedan od najlepših momenata koji se odnosi na ljudski rod i dakako jedinstvena pojava na planeti svojstvena samo čoveku.

Svima je poznato da kada čovek želi nekako da se primakne određenoj osobi, on najčešće poseže za kupovinom poklona, bilo da je osoba suprotnog pola ili ne. U znatno većem broju slučajeva pokloni se daju iz iskrenih i humanih namera, ali nije zanemarljiv broj ni onih koji poklone koriste kako bi nekoga potkupili za bilo koju uslugu. Kako god da se okrene, poklon predstavlja sredstvo radi postizanja cilja (ovog ili onog). Kada se supružnici zavade, onaj koji se oseća krivim poseže za poklonom kao jednom vrstom bele zastavice; kada neko želi da pridobije dete, bilo svoje ili tuđe, najlakše je (ali ne i najbolje) doneti mu neki poklončić kojim će ga potkupiti i tako dalje.

Četiri potencijalna sna

Rani jutarnji časovi. Tiha, tmurna i vlažna noć sa kišom kao realnom pretnjom. Mučna jesen. Grad koji strahotno izgleda noću; nem i namrgođen. Poveća stambena zgrada; u samo četiri stana gori slabo osvetljenje stonih, podnih ili zidnih lampi. Prozirne i neubedljive senke promiču krišom u vrh prozora; njihovi imaoci ne počivaju.

Čovek Prvi.

Strah ga opseda, preti mu i lišava ga zdravog razuma. Osluškuje organizam, čeka. Prvi čovek ne sme da zaspe iz hroničnog straha da se više nikada neće probuditi. On čeka jutro; nekako mu je preko dana smrt sklonija lenstvovanju. Šapće sam sebi nešto i drhti pod pamučnim ćebetom trivijalnog dezena. U drugoj sobi njegova supruga tvrdo spava; njega to izluđuje i razdražuje. Ljubomoran je na njenu nebrigu što on može svakoga časa umreti i zaboraviti sve što je ikada znao i svakoga koga je ikada poznavao.

Prvi čovek je srčani bolesnik sa nekoliko odrađenih zahvata na omekšaloj i iscrpljenoj kardiji. Aritmije ga ledeno plaše i on ih neretko umišlja. Umirao je nekoliko puta, ali je svaki put preživeo samosvesno iniciran srčani napad. On ne sme da prispe. Tišina mu skuplja arterije i povećava gustinu krvi do skrobaste kaše; njegovo čelo predstvalja njen reprezentni otisak u vidu kipućeg znoja koji nadire iz žlezda kao hladni brzaci iz planinskih izvora. Teši se da je sve namislio i tako pokušava da nagna san na sebe, ali je već po navici izdresirao svoj organizam da ne sme zaspati dok ne zauči sabahski ezan sa minareta obližnje džamije, ili dok ne čuje uštogoljene petlove gde kukuriču na sav glas ili dok se, pak, ne pojave prve luče svežeg sunca. Zapitkivao je sebe kako da pobedi ovu fobiju, ovu grozotu kojoj ne zna razlog i podstrek. Onda se umrtvi na momente, osluškuje tišinu i prati rad svog tela; zatim ode do prozora i posmatra okolne kuće i stambene zgrade, traži neku srodnu dušu, traži svetlo koje još uvek gori, vapi za nekom osobom koja je budna u ovim sitnim satima, kao on. Saznanje da nije sam ga smiruje, udahnjuje nadu i budi optimizam; ali to ne traje značajno dugo. Tada nailazi ponovna stihija osećaja samoće i odvojenosti, straha i napuštenosti. Prvi čovek je sam u svom gradu, na svetu, sam u kosmosu. Nema izlaza.