Javljanje (pozdravljanje) drugom
čoveku prati identifikaciju te osobe u našoj memoriji. To lice ispliva kao neko
koga bismo trebali pozdraviti (na bilo koji način) i tako iskazati
prijateljstvo, poštovanje, jačinu i stabilnost svog pamćenja, ukazujući time na
jednu kulturnu i civilizacijsku tekovinu (kao i vaspitnu) koju smo dohvatili. Mnoga
istraživanja su pokazala da to nije svojstveno samo čoveku, već se isti (ili
sličan) obrazac identifikacije nalazi diljem životinjskog sveta. Ali, kod
čoveka je to jedan vrlo važan momenat koji, ako usled nekog razloga izostane,
može dovesti do žešćih nesporazuma, ljutnje jedne strane što je druga nije
prepoznala na ulici, kidanja krhkih prijateljstava, potom osvetničkih
neuzvraćenih pozdrava (zatezanja) i tako dalje.
Kao i u svakoj ljudskoj delatnosti,
tako se i ovde izdvajaju određene kategorije ljudi koji umesto sporazumevanja
prave nesporazume, te tako jednu vrlo prostu stvar komplikuju do krajnjih
granica uz nejasne razloge (njima su, pak, možda jasni) i stvaraju prilično
neprijatnu situaciju drugima, a to je da nam izvesna osoba ne uzvrati pozdrav
(nikako ili ne kako očekujemo) pa nam tako osmeh ostane na licu usamljen,
klimanje glave se ispostavi nepotrebno, ruka ostane u vazduhu, reči odu nikome
u etar i mnoge druge volšebne okolnosti (ljudi engleskog govornog područja
imaju adekvatnu reč za te situacije koja tako i zvuči - awkward).
Pa tako, imamo ljude koji se
pozdravljaju (pitaju) unutar zgrade (ako živite u stambenoj zgradi) dok se
izvan nekako i ne pozdravljaju, i tako su svoju vaspitnu delatnost prostorno
ograničili na jednu određenu kvadraturu. Onda, postoje oni koji se na ulici
ljubazno jave kada su sami, ali kada su sa nekim u društvu (koje može biti kako
muško tako i žensko), tada ta ljubaznost nestaje, i očekivani pozdrav izostane
(iako sa sigurnošću možemo reći da smo primećeni od strane te osobe). Jedna od poteškoća pri pozdravljanju sa nekim svakako jeste
nošenje sunčanih naočara, kada doista ne možemo utvrditi u kom pravcu gleda dotična
osoba, pa se može vrlo lako desiti da uputimo pozdrav koji neće stići do
primaoca, jer nas jednostavno nije primetio (super sredstvo za izbegavanje
nekih osoba). Često se dogodi da identifikujemo poznanika kako nam dolazi u
susret na nekih dvadesetak metara od nas, i jasno ustanovimo da je i on nas
primetio, ali nekim čudom se nešto događa sa telefonom na pet metara od susreta
i on tako prolazi pogleda zaglavljenog na displeju (a pogledi nam se sretoše,
čuda neviđenog). To je, takođe, prilično popularno sredstvo za diskvalifikaciju
određenih lica (i vrlo je neprijatno i providno, uzgred budi rečeno). Postoje,
dalje, ljudi koje znamo iz viđenja, i sa kojima se ne pozdravljamo (nismo još
na tom nivou, niti se ima takva namera; prosto rečeno: samo nam je poznata faca),
ali kada nas ta osoba spazi u drugom gradu - ispita se sa nama kao sa
najrođenijim, toliko svojski i velikodušno da nas taj čin i začudi i uplaši
istovremeno. A onda, kada se ponovo sretnemo u rođenom nam gradu sve se vrati
na staro i ta osoba nema nikakvu nameru da nam se pozdravi, iako mi to sa punim
pravom (i zdravorazumski) očekujemo nakon široke ljubaznosti iz nekog drugog
grada. Eto, taj je hal sa ovom kategorijom. Onda bivaju neki ljudi koji se ne uklapaju
ni u jedan obrazac, sa kojima se nikada ne zna, ne postoje vidljive i logične
pravilnosti u ponašanju, pa je i pozdravljanje sa njima uvek upitno (ne zna se
da li zavisi od vremenskih prilika, trenutnog raspoloženja, mesta na kojem se
srećemo, nivoa sitosti ili žeđi...). Kazivaše mi neki i da ima onih sa kojima
se siti ispričaju na društvenim mrežama a uživo se ne pozdravljaju, to jeste ne
žele da se pozdrave (e, ovo mi je novo, ovo mi je novo, što bi rekao Radosav iz
„Đekne“). Zatim, dolaze oni koji se stide vlastite rodbine, uže i šire, pa ih
izbegavaju u širokom luku kada ih spaze (a da su im ta rodbina ljudi od čuvenja
ili na nekoj važnoj funkciji dakako bi svoju putanju, da ne kažem trajektoriju,
na svaki način navodili ka neminovnom susretu i neizbežnom pozdravu). Eto, i
takvih nas ima.
No, većinom su ovo kategorije (relativnih)
poznanika sa kojima smo se upoznali bilo u kakvim čudnim i neočekivanim
okolnostima, bilo spontano i nenamerno, bez nekih većih pretenzija za
produbljivanjem prijateljstva. Zato se i samo sa njima mogu javiti ovakve
nedoumice i neprijtanosti, iz prostog nesporazuma. Kada sretnemo čoveka kojeg
bolje poznajemo, pa i da nas nije primetio, svakako ćemo ga dozvati i pozdraviti
se, jer je to načelo lepog i poštovanja dostojnog ponašanja (to je naš bruda,
bratac, braćala...). Sve bi ovo bilo mnogo prostije kada bi pojedini ljudi (nama
znani) jednostavno odlučili da li žele ili ne žele da se pozdravljaju (selame, pitaju).
Ovako nam ostavljaju otvorene mogućnosti, nesvedene do kraja, pa se ponekad
pitaju a ponekada ne, što prevashodno nas dovodi u smešnu i nezavidnu poziciju,
nit' hodi nit' sedi, ni tamo ni ovamo.
Ipak, možda je najbolje prostom
eliminacijom svesti te ljude (likove) na potpuno ignorisanje, jer će se većina
složiti da niko ne živi da bi se sa nekim poznanikom (često nebitnom osobom)
pozdravio na ulici, već nam samo kurtoazija (ovaj izraz postaje dosadan) i lepo
vaspitanje nalaže da se upitamo (pozdravimo). Barem bi tako trebalo da bude.
Veliki pozdrav za sve (da ne bude
posle).
No comments:
Post a Comment