Harmonija melodične pobude

Ljudi svašta mogu nazivati muzikom, svaki sklad ili nesklad frekvencija i zvukova, ritmova i tempa. Svako umilno paranje bubne opne koja turbulentno deluje na mozak, što se kasnije prenosi na osećaje, izaziva nadražaje mnogih vrsta: može prijatno uticati na čovekovo raspoloženje, ili suprotno, može podstaći neraspoloženje i mrzovolju, te onda toliko smetati ušima da osoba počinje gubiti kontinuitet svesti, izazivajući krnjenje zdravog rezonovanja i prisebnosti. A opet, sa druge strane, to može ličiti i na vrli unutrašnji moždani diskurs, prijatni oset koji opušta organizam a misli seli na određena mesta i čudotvorne lokacije, bilo nestvarne, bilo davno proživljene trenutke na posebnom prostoru u prisustvu dragih ljudi koji sada nanovo naviru iz sećanja, stvarajući prijatnu dozu nostalgičnosti.

U današnje vreme opšte kompjuterizacije i elektronizacije neizbežno će i muzika biti parče ljudske delatnosti na koju će se odraziti takav univerzalni fenomen. Ovo je vreme kada omladina poseduje poveliki višak energije koja zvrji i cirkuliše po telu neiskorišćeno, tražeći luft kroz koji će moći da se izvuče iz tesnog telašca kakvog mladog čoveka. Tako, današnja muzika (elektronski kontrapunkt) može poslužiti kao savršen agens za izduvavanje, za potrošnju koja se puni sa drugih izvora a baca se u nepovrat kroz skakanje, znojenje, igranje i plesanje. Nije to tako loše, jer je u pitanju svojevrstan kardio-trening. Žil Lipovecki („Doba praznine“) veli: „Mi doživljavamo neverovatnu muzičku eksploziju: muzika non-stop, hit-parada, postmoderno zavođenje je hi-fi. ... bavimo se sportom, putujemo, radimo u ritmu muzike, vozimo se u stereotehnici, muzika i ritam su za nekoliko decenija postali stalno okruženje, masovna ljubav.“ Ono što može biti loše to je da će ta muzika malo šta u čoveku izazvati osim nagona ka pražnjenju, ka akciji, ka pokretanju, ka onom stanju u kojem se razum povinuje fizičkim porivima i upravo u tom trenutku postaje izlišan. A stanje u kome razum postaje izlišan više nije svojstveno čoveku, koji je razumom i radom izgradio svet koji ga okružuje. Sada se ta preterana potreba za muzikom može objasniti u domenu pozamašne samoće u kojoj se svojom voljom i borbom našao moderni ili postmoderni čovek.

Kolapsirajući svet umetnika

A šta to znači misliti i maštati? Šta to čovek postavlja pred sobom kao predivo za tkanje imaginarnog, za trenutno uživljavanje kroz nove okolnosti i momente? To je svakako jedan vid bekstva i često melanholije pomešane sa nostalgičnim elementima koje prate čoveka dok živi. Lepo je znati da uživljavanje uvek uspeva da zadovolji maštovitost i ispuni očekivanja mislećeg, sanjarskog bića. Jasno je zašto se to dešava ako se uzme u obzir da je novo slaganje alternativnih puteva prošlosti ili budućnosti uvek oslobođeno drugog, oslobođeno je tvrde realnosti i kompleksnosti koje sa sobom nosi svaka druga volja i egzistencija, jer u glavi čoveka koji mašta i kroji, koji zamišlja određene situacije ili prosto svoj životni put i sopstveno ostvarenje, nalazi se samo on, drugoga dakako nema. Zato je mišljenje i krojenje linearno, ne postoje oscilacije i neizvesnosti koje nosi realni vid življenja i korelacije sa drugima, upravo jer onaj koji mašta i zamišlja sve tvori, svi likovi su plod njegove uobrazilje pa iako su eventualno uzeti iz stvarnog života i njegovog ličnog okruženja oni ne mogu biti samostalni misleći elementi unutar jednog moždanog korpusa koji nosi sanjar u svojoj glavi; njihove slike su možda realne, ali njihovi postupci su proizvod mišljenja čoveka koji mašta, koji putem osnove koju grade njegove ćelije diktira tempo i razvoj imaginarnih ličnosti koje sastavlja u jednoj apstrakciji za koju postoji onolika mogućnost da se ostvari koliko se sanjar može približiti realnoj slici osobe koju pokušava da inkarnira u mašti, i to uvek biva nešto nepredviđeno.