Pozni ručak

“Sestra mi je... Malo ko je osetio tu bol. Kao kada se teška i odvratna misao zarobi u vremenu i ponavlja se neumorno kao dani. Ujutru te dočeka, preko dana prati, noću uspava, a neretko i na san dođe. Gledam je bespomoćno kao sanjar koji gleda u zvezde. Ona me vidi ili ne vidi, ne mogu da dokučim da li me čuje. Nikada ne znam šta joj je u glavi. Jedino znam da se on stalno vrti unutar te lobanje čije lice znam otkada i sebe...”, uvek je Dževad teže disao kada mu se turobne misli nanovo povrate u svest. Pred očima mu tek tako bljesne njeno lice, trenuci iz detinjstva, batine, razgovori; počeo bi onda da misli, tuguje, izjeda nutrinu. Osećao bi se preteškim da bi živeo duže od par minuta, sve mu najednom postaje teskobno, daleko, umorno, nepripadajuće, lažno. Olizao bi usne, vlažnom maramicom potro čelo, vrat i oči, a zatim izdahnuo koliko je mogao pluća isprazniti, kao da se tako oslobađa tereta koji mu je priklještio srce i dušu, pa ih fino drobi kao da je samo još jedan paćenik u nizu na zlokobnoj proizvodnoj traci.

- Dževade... - fini glas mu je drsko razlivao boje i remetio red u mislima. Otvorivši oči, video je svoju suprugu. - Hajde, blizu je pet. Vreme je da odeš do Misale.

Snovi ga na trenutke izdignu, obrlate, nateraju da zaboravi na nju, na postojanje sebe i onoga što je deo njegovog života. Ali onda se zidovi skuče, krenu jedni prema drugima, pa koliko se izdigne od sebe u snu - toliko teško lupi o pod pri povratku. Ulazak u san mu predstavlja okraće rasterećenje, a buđenje bolno i teško iskustvo. Uvek utrni nekoliko sekundi nakon otvaranja očiju, uši mu zazuje, nos procuri, oči zasuze. Vremenom je navikao na takvu dobrodošlicu, privikavanje na sudbinu koja ga svakog jutra, ili posle popodnevnog sna, čeka.

Nakon par momenata postao je svestan da sedi u fotelji sa novinama u rukama, naočarima na stomaku i hladnim čajem na stočiću pored. Sunce koje vene teralo je svoje zrake kroz prozore dnevnog boravka sa napola navučenim roletnama, stvarajući bakarni ton. Osetio je ukus krvi u ustima, bolno udisanje kroz suve nozdrve, ljudska stopala na prsima, kao da je vazduh koji je gutao bio prepun šrapnela. Sačekao je malo, istrpeo, a zatim se jedva pridigao iz fotelje kao da je u njoj boravio danima a ne nepunih sat vremena sna koji mu samo bane kao nepozvani gost, udari ga pravo po temenu i tako ga savlada. Ranije bi pitao Lejlu kada je zaspao i kako, a sada se više ni ne interesuje za to. Kao da svakodnevno umire i budi se u bolu, dnevna rutina, mučenje koje hoće da ga istrebi, umori, da mu ulije na usta istopljeno gvožđe a onda mu ih zaplombira da bi ta gvozdena statua u obliku čoveka trpela sve boli i oholosti bitisanja koje ga je snašlo.

Kant u redu za pitice

Smiraj dana, grad je umnogome tih i gdekad se oseća čudna neizvesnost. Popriličan je broj praznih stomaka. No, usuđujem se reći da je broj onih sa prazninom u drugom delu tela (glavi, recimo) veći. I tako, tu tišinu, taj san koji grad hvata na prečac, remeti karakteristična buka na lokacijama dobro znanim svima koji su zaduženi za kupovinu nadaleko čuvenih ramazanskih pitica. Negde veća, negde manja gužva. I to se dobro zna gde je koja.

   Pored toga što post podrazumeva uzdržavanje od bilo kakve hrane, on pored toga obuhvata i uzdržavanje od prazne i nepotrebne, čak štetne, priče (pa i delanja takve vrste). Avaj, to nikako ne smeta mnogima, pa se u redovima mogu čuti, odnosno, nema šta se ne može čuti. Ispada da zatvoriti usta za hranu biva lakše nego obuzdati jezik. Pored svih isprika koje koriste oni koji ne poste, uskoro će se naći još poneke na repertoaru: „Ne mogu da šutim toliko...“, „Ko će 18 sahata sklanjat' pogled?“ i tako dalje. No, neću o tome. Želeo bih da kažem nešto o načinima kupovine pitica.

   Ljudi kao ljudi, ima nas svakakvih; kupci kao kupci, ima nas svakakvih. Pre svega, potrebno je razlikovati dva značenja reči RED kada je kupovina ramazanskih pitica u pitanju (i uopšte): red kao kulturološku pojavu (kada se zna neki red) i red kao niz živih ljudi koje stoje mirno i čekaju nešto (pitice u ovom slučaju). Nemali deo kupaca ne razlikuje ni jedno ni drugo, pa je s toga najčešća primedba koja se može čuti ispred pekara: „Mi smo svi budale samo si ti pametan, je l'?“, upućena određenom čoveku neodređenih godina koji apsolutno ignoriše red u oba smisla: red živih ljudi koji nešto čekaju (pitice) ne vidi, a za red kao vaspitno-socijalni poredak stvari ne zna. Eh, tada počinje dramaturgija (što bi rekao Žika Pavlović).

Kad bi som bio Google.com

Čudno vreme nadolazi. Čovek kao biće je svedok (čitaj: žrtva) socijalne tranzicije i transformacije, i sve ga manje ima, sve čoveka od čoveka manje ima. Nestaje polako i tiho svaka primesa koja čini  ljudsko, koja sadrži nekadašnju izloženost, ranjivost, manu i vrlinu. Imamo sve veći konflikt sa stvarnošću, beže tragovi lucidnosti. Često ne znamo ko smo, šta smo, gde nam je mesto, i ako možda naslućujemo gde nam je mesto - ne znamo ko stvara ta mesta, otkuda ta mesta tu. Pojedinac gubi bitku za bitkom, frontovi se jedan za drugim gase, nestaće ih uskoro. Pa i kada jedan pokuša da ustane i nešto kaže, on to neće imati gde da učini, neće imati kome da kaže, jer će frontovi na kojima smo se borili odavno biti gluvi i tupi, nepristupačni, natopljeni krvlju onih koji su nekada nešto i pokušali, izrezbareni neplodnim humkama veselih vojevača koji su živote zalud dali. I ućutaće, stopiće se u večnu tišinu sa onima koji bi imali nešto da kažu, koji bi trebali nešto kazati, no im se nije dalo, nisu im dali.

Stvorivši mašine, otvorili smo Pandorinu kutiju. Pod strelom vremena se krećemo nekamo, mi idemo, ne znamo kuda. Sve je postalo prividno brže, jer se vreme mnogo više gubi, ne toleriše se razmišljanje o vremenu, to je greh danas. Savremeno tehnološko doba pruža velike mogućnosti i ogromne nemogućnosti. Sve je više „sveznalaca“, više kvazi-mislilaca, više kvazi-svega (sreće, ljubavi, radosti, prijateljstava, znanja... i sve to nažalost). Nadolazi armija, strašna armija polusveta, sa perfidnom avangardom na čelu kolone; armija kojoj se ne nazire kraj. To je vojska kojoj je tako prikladno i zasluženo nalepljena etiketa: botovi. Doista, živ čovek od krvi i mesa, jedan kompleksan organizam, neviđen spoj emotivnih nadražaja i kalkulacija, svesnost koja nema pandana na planeti, rešio je da sebe prekonfiguriše, da se postvari, da postane očigledan i providan, da se unizi, da se automatizuje: da postane rob(ot). Prihavtili smo takav vid življenja, takav vid komunikacije iza zastora, odabrali smo da ne budemo ono što nas upravo čini ljudima - a to je biti izložen. Skrivamo se u neizloženosti. No, nepatvoren znak da je neko upravo ljudsko biće je da bude povređen, da pati, da voli, da rizikuje, da pomaže, toleriše, razume drugog, da se muči dok ne nauči, da kreira, da se izražava.

Ispovest jednog klovna

Nikada neću razumeti šta u tome ima čudno i ponižavajuće. Ja volim da budem klovn, da izigravam budalu da bi se drugi smejali i u tome uživali. Ne vidim šta ima loše u tome. Izmamiti osmeh na lice najtužnijem čoveku za mene je životni poziv, smisao postojanja.

Šta ja u stvari radim? Prosipam prazne reči i besmislene šale, mahnito skačem i pravim uvrnute zvuke ustima, kolutam očima, vidno pomeram uši, širim nozdrve. I još mnogo toga. Deca uživaju u tome. Ona ne znaju ko je čovek iza šminke i zbog čega to radi. Sigurno ne znaju da i taj klovn možda ima istu takvu decu kod kuće kojima su dodijale njegove šale i kostimi, pa utehu traži u graji i smehu tuđe dece. Dok, roditelji te dece na klovna gledaju kao na mašinu za zabavljanje bez ikakvih emocija, mada treba da znaju da se ispod odežde nalazi ljudsko biće. I ako pomisle na to, ukoliko im to nekim čudom padne na pamet, onda se u njima probudilo saosećanje. Gledaju u klovna i u njemu vide čoveka vrlo čudnog zanata, podvojenu ličnost. Zato ja poslove ugovaram najčešće telefonom, ali ako neki roditelj baš insistira na viđenju, onda striktno dolazim pod punom opremom. Jer, zamislite kako to čudno izgleda kada znate ko je ispod te šarene odeće. Ujutru sasvim običan građanin sa redovnim poslom, popodne luda koja neumorno zabavlja dečicu, a uveče ozbiljan čovek koji sa svojom porodicom odlazi u restoran na večeru. To je lice i naličje ljudskog života. Jedno tužno obećanje sebi, ništavna usluga svome egu.