Perpetuum imbecile

To kako se kretao točak istorije i razvitak civilizacije mi imamo samo u knjigama, što umnogome predstavlja mrtvo slovo na papiru, jer ona živa previranja, duh tog vremena, borba protiv tadašnjeg neznanja, podnete žrtve da bi se kakvo novo saznanje ili otkriće izdiglo iznad magmatske ploče ograničenosti, mi ne možemo potpuno razumeti i uosećavati sa tadašnjim prosvećenim življem. Čitamo, saznajemo delimičan tok i ishod značajnih događaja, pokušavamo da se stavimo u tadašnje vreme, da zamislimo napor, borbu protiv čeljusti brutalne zablude, da osetimo (koliko to dozvoljava vlastita mašta ili pak iskustvo) patnju osebujnih karaktera koji su i bukvalno davali svoje živote zarad ličnih ubeđenja i kategoričkog nepristajanja na besmislene stavove i opšteprihvaćenu ograničenost. Mučenički poduhvat, ali takav da jednostavno dolazi iz nutrine čoveka širih vidika koji ulaže sve što ima i može ne bi li savremenike oplemenio delom duha svog, omogućivši im tako da progledaju u više boja, širim spektrom.

Nauka, kultura i civilizacija je proces, tranzitivna kategorija; ona nema jasno odredište, jer predstavlja beskonačno (neodređeno) putovanje. Uvek je teže popeti se uz brdo nego sići, teže je napredovati nego nazadovati, mnogo je teže sistematski i metodično učiti nego čitkarati ponešto (po internetu). Planeta je prevozno sredstvo (to smo relativno skoro saznali), država je društveni dogovor (za određene sojeve postoji prinuda na poštovanje istog), mi smo prolaznici, ali svakako neizostavni i važni prolaznici u individualnom smislu. Kao individue budemo i nestanemo, kao kolektiv trajemo. Zato je važno šta svako od nas radi dok prolazi, jer to direktno utiče na zajednicu, okruženje. Opet, mi čitamo i pričaju nam o negdašnjim borbama između znanja i neznanja, kulture i vandalizma, prosvećenosti i zatupljenosti, blagostanja i kriminala... Pričaju nam, čitamo, gledamo putem dokumentarnih emisija, saznajemo; ali mi iste borbe imamo i dan danas pred sobom! Kao da se nismo pomerili sa nulte tačke, jer kako rekoh gore, civilizacija je tranzitivna kategorija, te samim tim znači da će novi problemi (naučni, kulturološki, psihološki...) iskrsavati u nedogled, da bitka nema kraja, da postoje samo etape.

Zeman grada

Listajući čuvenu monografiju „Novi Pazar u vaktu i zemanu“, gospođe Muradije Kahrović Jerebičanin, čovek prosto ne može a da ne upadne u neizbežni

sevdah sa vremenom i istorijom grada. Stare fotografije čaršije, ljudi, svakovrsnih prilika, dućana, porodičnih i prijateljskih okupljanja bude u čoveku jednu vrstu kolektivnog sećanja i onu urođenu nostalgiju prema vremenima nakadašnjim, prema jednostavnosti ljudskog života koji se nekada odvijao ulicama grada kojim koračamo i dan danas kada se Pazar neverovatnom brzinom transformiše u neki, izgledom, potpuno novi i drugačiji grad. Nije potrebno biti ni odviše star da bi se uočila velika promena u okruženju, jer bi nam jedan prosečan tridesetogodišnjak mogao štošta ispričati čega se kao dete sasvim dobro seća, a gde danas nema mnogo tragova od njegove priče. Da ne ulazimo u ono što bi nam starije generacije grada mogle sročiti. Činjenica da Novi Pazar raste trebalo bi da nam godi, da izazove zadovoljstvo i ponos u odnosu na sve one gradove koji su osuđeni na hroničnu stagnaciju ili, ne daj Bože, odumiranje. A sada, opet, različiti su pogledi na pravac razvoja našeg šehera, jer svako ima neku svoju viziju i osećaj kako bi grad trebalo da izgleda, šta se mora sačuvati od čeljusti vremena i koji se delovi čaršije ne smeju menjati već samo pažljivo restaurirati.

Jedna druga činjenica jeste da smo nemarni i neodgovorni prema bremenu onog nekadašnjeg Pazara, prema emanetu koji su nam ostavili istorijski sugrađani, oni koji nisu mogli nazreti izgled današnjeg grada kao što ni mi ne možemo naslutiti kakvu buduću panoramu. Iz užeg centra nestaju bašče i avlije, onaj ukras i identitet starih neimara, a na njihovo mesto dolaze moderni stambeni monstrumi, zgrade od više desetina stanova čija je ekspanzija tako intenzivna da se čovek može hladno zapitati da li smo i ranije znali za taj arhitektonski izum - stambenu zgradu! Ali, jedno je sigurno, sa ovim građevinskim prekrajanjem se definitivno nazire kraj starom Pazaru, sa kojim nestaju i već sada neveliki obrisi koji se još uvek primećuju u senci višespratnica. Sokaci postaju blokovi, a hanovi i dućani mlečni restorani. No, kao što pomenuh, grad raste i razvija se, te su betonska osnaženja i rušenja putem urbanizacije neminovan put ka modernom šeheru, što je teška istina za sve one koji osećaju duh begovskih kuća, đul-bašči, hanova, hamama, ćerpiča, kaldrme, divanhane, dućana sa ćepencima i svega što je sačinjavalo etos čaršije ne tako davne prošlosti.