Seni zaboravljenog proleća

Moje su uspomene baršunaste. Moje reči više nisu moje. Ja sam samo refleksija onoga što drugi ljudi žele. Ni ovaj život kroz koji prođoh nije ono što sam ja želeo. Ispostavlja se da je mana želeti. Ja sam, kada sve sumiram, nezadovoljan iz razloga što sam nekada želeo, verovao i bio zanesen u toj meri da nisam mogao da razlučim šta je realno a šta je samo varka koja me je terala da živim i mislim da svako bitisanje ima svrhu. A ni volja nije ono što sam sebi predstavljao; čak ni ona nije moja. Volja je kao kvantna fizika; odlično funkcioniše u nezamislivo malom svetu, dok je neprimenljiva u našem makroskopskom. I taj sićušni svet čudnih zakona je bitan, od njega sve potiče, ali meni je nesrazmerno bitniji ovaj koji vidim i osećam, i sa kojim sam u interakciji. E, tako je i sa voljom. Za tanane i minorne želje, ona savršeno odrađuje posao; a kada se dođe do situacija od kojih dalji tok života mnogo zavisi, ona se nekako potmulo i licemerno izvuče, pravi se budala i ne prepoznaje me; ostavlja me na milost i nemilost nekim drugim, tuđim voljama, bez oklopa i štita, topuza ili sablje, bez neustrašivog saborca. Odnosi među ljudima i jesu jedan kolosalan sudar megalomanskih volja; pobedu odnosi ona koja je najspremnija da bude potčinjena.

Ja od svog života nikada nisam tražio mnogo, ne bezobrazno mnogo. Želeo sam samo da budem srećan, ne da se patim sa njim; da se ima za hleba nasušnog i da imam nešto porodice uza se. Nije lepo umirati sam. Jednom sam tako bio na samrti. Sam na samrti. Nisam imao na koga da pomislim, koga da ostavim iza sebe. Samo ja i smrt. I ta me beštija i dalje ostavi da bitišem, pored sve moje želje da se otisnem. Tada sam shvatio da je moja volja ništavna. Ni smrt me neće kada ja hoću; grad vrvi od silnih umrlica, a moje – nigde.

Kvantna teleportacija

Otkako je čovek počeo da upoznaje i unapređuje svet oko sebe, veliki akcenat je uvek stavljan na brzinu prenosa informacija, a samim tim i na rapidnost putovanja nosilaca tih informacija, jer su u negdašnjim vremenima ljudi (emisari) prenosili poruke od jedne osobe, grada ili države do one druge. Već je tada postalo jasno koliko je bitno da poruka, odnosno osoba, stigne u dogledno vreme, i da je tako brzina putovanja od krucijalnog značaja za brži i prosperitetniji razvoj civilizacije.

Ideja o teleportaciji, to jeste o trenutnom prenosu osobe ili objekta sa jednog mesta na drugo, javila se već u samim začecima civilizovanog društva. Ponajpre u ranim religijskim tekstovima, da bi tako dugo vremena ostala da tavori kao nedovljno shvaćena pomisao. Tek sa razvojem revolucionarnih naučnih dostignuća, ideja o teleportaciji se ponovo pojavila kao jedan od najvećih naučnih izazova. U naučnoj fantastici se prvi put pominje u priči „Čovek bez tela“, koja je objavljena 1877. godine a koju je napisao Edvard Mičel. Očaran ovim vidom transporta, Artur Konan Dojl (pisac čuvenog serijala o detektivu Šerloku Holmsu) je osmislio novog književnog lika koji je istraživao izvesne paranormalne fenomene, između ostalog i teleportaciju, i tu svoju zamisao ovaplotio u priči „Mašina za dezintegraciju“ iz 1927. godine. Kasnije je i Holivud iskoristio ideju o teleportaciji u komercijalne svrhe, tako što će se 1958. godine pojaviti film „Muva“ koji će na ingeniozan način dočarati kako bi izgledao krajnji ishod teleportovanja kada nešto pođe naopako (za one koji nisu gledali film samo ćemo napomenuti da se prilikom teleportacije u komori nalazila i muva, te je nakon tog procesa u kome su se izmešali atomi čoveka i muve stvoren mutant, pola čovek – pola muva). Dalje se teleportacija kao specijalni efekat ekranizuje i u čuvenoj seriji „Zvezdane staze“, gde se čitav svemirski brod, Enterprajz, zajedno sa svojom posadom u trenu prebacuje sa jedne tačke na drugu. Ali, naravno, cela priča o teleportaciji uopšte nije tako jednostavna i dostižna kao što izgleda.

Tamna kvadratura

Čujem bat prljavih i krupnih čuvarovih koraka. Nešto grebe mermer pod njegovim nogama kao topuz da mu se vuče. Stao je naspram mog kreveta. Slabo osvetljenje bacilo je senku na njegovo lice, čiji se nepravilni i oštri obrisi samo naziru. ima nešto u ustima što žvaće na neki kabadahijski način. U ovoj strašnoj tišini, zvuk iz njegovih usta ima jaku primesu gadosti i prezira. Napokon je zamakao. Moram oteti još koji momenat svetlosti.

Čudno je to kako sa ove strane sve izgleda drugačije. Dosta toga može bolje da se sagleda i objasni, jer ovde vreme tako sporo prolazi, a tako se neprirodno mnogo nagomilava prošlost; valjda usled konstantnog razmišljanja. Tako sam i shvatio da od mnogih čovekovih ideja i planova često ostane samo neki umirući potencijal koji tinja. Onda ljudi jadikuju da je moglo ovako ili onako, a i ja sa njima; ali vreme bira pažljivo samo jedan put kojim se kreću i prožimaju sve implikacije ljudskih sudbina. Od silnih mogućnosti, želja, nadanja i strahovanja, ono uzima tek onoliko koliko je dovoljno da se izgradi jedinstvena ruta kojom se svi krećemo i kojoj se prilagođavamo; promenada koja se naziva – život!

Svetla su se ugasila. Došao je kraj još jednom danu čijeg se početka ni ne sećam. Kao i bezbroj prethodnih večeri, i noćas ću zaspati na vlažnom jastuku misleći na nju...

Objavljeno u zborniku najlepših kratkih priča "Hilandar" (IK Alma)

Neko je dole

Kunem se da je u mračnom i vlažnom podrumu naše zgrade postojalo neko čudnovato biće. Uhodilo nas je noću i pretilo potmulom lupnjavom iz raznoraznih pravaca i odeljaka unutar dugačkog podruma. Pošto bi sunce zašlo, ono bi se snažno obrušilo na naše tajno sklonište, raskrinkavajući sve ono što preko dana dogovorimo. Nakon sutona se niko ne bi smeo vratiti dole, u tu ćutljivu tminu kojoj ni elektrifikacija nije bila od pomoći. „nešto“ nas je vrebalo i čekalo pravi čas da nas prigrabi onako nespremne. Heroji dana, mi bi tada samo bojažljivo stajali na vrhu stepeništa i gledali u taj jaram, crn kao čibuk. Trzali bi na svaki šum koji bi do nas dopreo, povlačeći se koji korak unazad. Oni najsmeliji bi se usudili da se spuste niz dva ili tri basamaka, čuljeći ušima i širom otvorenih očiju, čekajući bilo kakav signal. 

Uveče kao da bi se to stepenište produžilo i sezalo neograničeno duboko u taj opskurni rastvor straha i neizvesnosti, zapečaćen rđavim, gvozdenim vratima sa prljavo-bordo rešetkama. Komšije su uveče strogo zaključavale taj prolaz, ali to ne bi bila retkost ni preko dana. Pretposlednji stepenik je uvek bio čist i uglačan, i sa njega se komotno moglo jesti. To je bio naš tajni prolaz. Metalna ograda sa rukohvatom, koja ide duž stepenica, je na tom basamaku formirala prazan trougao najvećeg obima, kroz koji smo se svi olako provlačili, sa izuzetkom onih koji su malo napredniji za svoje godine. Često bi se takmičili u brzini kojom zaobilazimo tu prepreku, da bi nakon izvesnog vremena svi bili izuzetno spretni i hitri u realizaciji takvih dečačkih ludorija i maštarija. Ali, kada bi nas preplavila noć, niko se nije usuđivao da čak i dođe do druge stepenice odozdo, a kamoli da se provuče ispod ograde. 

Molba

Ja od svog života nikada nisam tražio mnogo, ne bezobrazno mnogo. Želeo sam samo da budem srećan, ne da se patim sa njim; da se ima za hleba nasušnog i da imam nešto porodice uza se. Nije lepo umirati sâm. Jednom sam tako bio na samrti. Sâm na samrti. Nisam imao na koga da pomislim, koga da ostavim iza sebe. Samo ja i smrt. I ta me beštija i dalje ostavi da bitišem, pored sve moje želje da se otisnem. Tada sam shvatio da je moja volja ništavna. Ni smrt me neće kada ja hoću; grad vrvi od silnih umrlica, a moje – nigde. Moje proleće je počelo lepo, ali se sve nakon njega pretvorilo u košmar iz kojeg je nemoguće pobeći. Ja sam zaista sâm!

Dok sam počinjao da polako razumevam ovaj veštački svet, čije su ustrojstvo ljudi osmislili zarad ličnih ciljeva, i kako u njemu život funkcioniše, sve mi je tako odmaklo da godinama kaskam, i nisam mu mogao nikako dokaskati i ravnopravno se nositi sa ostalim ljudima. Nemam ni prijatelja, oni su odlepršali svojim putevima slobode.

Ostajem ovde, i dalje sâm. Misli su moje zatočene, moje su želje presahle, a moja volja je odavno kapitulirala. Umoran od življenja, čekam kosača da me uhorizontali, a zemlju da me sa ostalima poplasti.

Objavljeno u zborniku "O malim i velikim stvarima" (IK Alma)

Strah od ugašenog televizora (I deo)

Jedno od osnovnih, iskonskih stanja čoveka je strah. Ako taj termin poistovetimo sa fobijom, onda nam na pamet padaju sve one nekakve reči koje dolaze pre fobije: klaustrofobija, ksenofobija, agorafobija, homofobija i tako dalje, i tako dalje. Zato što živimo u periodu tranzicije, modernizacije i specijalizacije, naravno da smo i jedan opšti oblik straha morali analitički da raščlanimo na mnoštvo užih strahova, tako da onda budemo specifični i po tom pitanju. Taj i taj je klaustrofobičan, onaj homofobičan, ovaj ksenofobičan. Jednostavno, neki uži vid straha danas ide uz karakter, da ne kažem uz izgled. Često ni ne znamo da imamo neki strah (neustrašivi smo), pa tek kada pročitamo u medijima o tim specijalnim strahovima, mi onda sebi priznamo: „Čoveče, ja imam ovu fobiju...“. I tako tada imamo o čemu da razgovaramo sa društvom: međusobno saznajemo svoje strahove i svako bira svoj. Ova analiza straha ide toliko duboko da to postaje komično.

Zato sam se i ja okuražio, pa tako želim da patentiram jedan novi strah: strah od ugašenog televizora. Ako kažem da je to telefobija slutim da će mnogi smatrati da je nekoga strah od teleta (verovatno da postoji neko ko nije ravnodušan prema teletu, te mu eto još jednog straha), što ne bi bilo zgodno. Ako, pak, to nazovemo tevefobijom, to onda podrazumeva strah od televizije uopšte, a meni je bitan naglasak na ugašenom televizoru (koji je pre par minuta bio uključen). Zato i neću vapiti da patentirani strah iskažem i kroz neku (ne znam koju)fobiju. Eh, u čemu se ogleda ovaj strah.

Čovek i usud

Beše to podavno u jednoj varoši osrednje veličine; kada žene bi sramota da pokazuju svoje kose neznancima, kada deca ne znavahu ovako mnogo pojmova i ne bejahu stara kao danas, a kada se muškinja vraćaše svome toplom domu s prvim mrakom i na ulicama ostajahu samo probisveti, secikese, notorne pijanice i one druge žene što se drznuše da svoje telo izlože perfidnoj kompromitaciji. Narod je uglavnom živeo mirno i prosto, krijući se pod okriljem porodične idile i daleko učestalije se posvećivao ličnim problemima i problemima svoje familije nego što je raspredao kojekakve bezazlene i zluradne priče o drugim ljudima i njihovim nesrećama. Duhovno i moralno uzdizanje svojeg sopstva je bilo prevashodni cilj većine tadašnjeg življa; ona nekolicina profanih se ustrajno odavala alkoholu, hazardnim igrama i promiskuitetu.

Određeni tabori, okupljeni oko harizmatičnih lidera, su osuđivali ove „čirove“ društva i na sve načine pokušavali da ih izoluju u neku enklavu kada već ne žele da se saobraze sa društvenim i moralnim principima njihove zajednice. To je neretko dovodilo do žustrih i beskompromisnih polemika koje su pretile da prerastu u kavge sa teškim posledicama. Što je za jedne dobro, za druge i nije baš, i obratno; nikako nisu mogli da shvate i prihvate relativnost dobrog i lepog ponašanja, jer kada god neko za nešto kaže da je dobro i lepo, to je dobro i lepo u odnosu na nešto drugo, i sve se vrti oko tih odnosa i proporcija. Ali ljudi su ponekada i suviše tašti da bi se okupili oko jedne određene valorizacije dobroga i lepoga, a napustivši pri tom svoje lično stanovište; ono što nasledimo od svojih predaka grčevito držimo uza se kao otisak heraldike, koji nam omogućava da stvorimo još jednu razliku više među nama, kada ih imamo ionako na pretek.

Post mortem

Tišina je često strašna kao izgladneli, dvoglavi trol koji vas proganja u najmučnijim snovima iz kojih se ne može nikamo pobeći. Kardija se često razlupeta, jer mozak u neosnovanoj panici potražuje više krvi, a srce je bespogovorno ispumpava. Onda se javljaju prekidi svesti praćeni nesuvislim idejama; opet navire ideja o begu, ali se nema kuda.

Riki je uvideo da se nešto čudno dešava sa njim i sa gradom koji je do predveče bujao od života, topota ženskih i muških cipela, dečijeg žagora, buke motornih vozila, bučnih trgovaca koji revnosno nude svoju robu gromoglasnim vikanjem... A sada je ostala samo tišina. Nije to onaj ponoćni svakidašnji muk koji se razlama čitavim varošima i mahalama, ovo je nešto drugo. Nekakvo zlo se vešto krije pod plaštom ove bolesne i neprirodne tišine; kao da je Zemlja prestala da se okreće i sve u trenu prestalo da postoji.

On je nepomično sedeo u jednoj prastaroj, ali nanovo presvučenoj fotelji sa ujedno sveže promenjenim sunđerom. Meblo je sada bilo u tirkizno plavoj boji sa žutim, omanjim ljiljanima pravilno raspoređenim duž leđnog naslona, dok su se na prednjim stranama oba naslona za ruke nalazili fantastični duborezi, sa gotskim motivima. Riki oseti kako nešto uzbuđuje njegovo čulo dodira od vrha čela idući preko obraza ka bradi, i to sa obe strane lica. Umrtvljeno podiže desnu ruku sa naslona i pređe dlanom preko desnog predela. Znoj. Isto učini i sa levom stranom, ali sada pređe nadlanicom taj predeo. “Znojim se”, pomisli. Obli ga, kao voda sa izvora, hladan znoj. S tim saznanjem i dlanovi počeše da se vlaže. “Ova me tišina ubija. Šta se događa?”, nastavi sam sa sobom. U nadi da će malo da omete planove ovog neumitnog tajca, on se malo promeškolji po fotelji ne bi li uneo malo živosti u ovim trenucima kada ga plima iskonskog straha ophrvava. 

Ništa se nije čulo!

Napuštena kuća

Dositejeva ulica je uvek mamila uzdahe i izazivala neskrivene želje  idiličnog života porodičnih i introvertnih ljudi. Nije bila duga, tek nekih dvesta metara. I nije bila prava, imala je oblik blagog luka, taman toliko blagog da se sa jednog kraja ulice nije mogao videti onaj drugi. Ima već nekoliko godina otkako je asfaltirana, par lokalnih izbora unazad, a kanalizaciona i vodovodna instalacija rešena na savremen način.

Avlijskih ograda je tu bilo od svakakvih materijala i dekora. Od običnih metalnih šipkica spojenih za kamene blokove, preko kojekakvih gipsanih ornamenata na prednjim stranama zidova, do zatvorski visokih betonskih bedema bez ijednog okna, sa ogromnim metalnim vratima iz dva krila koja su se otvarala daljinskim upravljačem. Svako se pitao šta se to toliko krije iza takvih duvara. Na pojedinim stožerima brojnih dvorišnih međa koji su držali metalne delove ograde, mogao se pobrojati pozamašan deo faune, što od modelarskog gipsa, što od alabastera. Bilo je tu orlova, lavova, pasa, mačaka, labudova i čega sve još nije imalo. Unutar avlijskih ograda se moglo naći gro različitih polja za svakojake aktivnosti. U jednom uglu se mogao videti izdvojen sto sa stolicama, u onim imućnijim kućama bilo je i luksuzne nadstrešnice od fino obrađenih dasaka ili nekog egzotičnog šiblja. Na drugoj strani ponegde je bilo terena za različite sportove, negde za basket, negde za mali fudbal a negde čak i teren za tenis. U nekim, pak, avlijama nije bilo ničega od svega toga; bile su obrasle korovom, nepokošenom travom, a zemljana površina neravna bez betonirane staze do kućnog trema. Neko je tu možda živeo, a možda i nije; najpre će biti da je to vlasnik izdao u zakup i da stanodršca ne interesuje stanje oko kuće, već samo ono što je u njoj.

Prazna priča

Sve ja to razumem i prihvatam. Potpuno se slažem da je život kratak i mnogo brže prolazan nego što možemo i da zamislimo, te tako ga treba što čvršće ukrotiti i pripitomiti; treba ga koristiti i biti od koristi. Shvatam, treba se mudro ponašati u svakoj datoj situaciji; znam da moralna gotovost zahteva odricanje i patnje, ali joj treba stremiti tokom ličnog veka. Ljudi su potpuno u pravu kada savetuju da ne treba svašta pričati i gubiti, ionako krhko, vreme uzalud; ne valja se ogovarati, čavrljati svašta iza leđa o drugim ljudima a onda to neumorno prikrivati pred njima, dovoditi sebe na rub srama, obasuti se hipokrizijom i tako čamiti. To se ne valja.

Isto tako, svesno potvrđujem da treba poštovati svako živo biće na planeti, i to onako javno iskazivati, ne kao neki. Jasno je da kada već otvoriš usta trebaš se potruditi da nešto lepo i umiljato izađe iz njih, artikulisano, kako kažu; da budeš slatkorečiv i odmeren. Jednostavno se mora biti pristojan, mora; dalje, uvažavati starije, biti dobrostiv prema mlađima, a sa vrsnicima onako bratski. Sve po grubo isklesanom običajnom zakoniku. Ne zapodevati neke maratonske i besciljne divane od kojih jezik može utrnuti i usta se osušiti, pa tako nenamerno i naivno ostati nedorečen, neprihvaćen u društvu. Čovek, prosto, mora stojati iza svake reči koju izgovori; a to znači zaista misliti ono što iskaže svojim darom govora. Poštovati tuđe dostojanstvo, a svoje čuvati.

Sve ja to razumem i prihvatam, ali meni tako s vremena na vreme nedostaje i poneka prazna priča.

Objavljeno u zborniku "Najkraće priče 2012" (IK Alma)