Oduvek postoji svet koji nestaje i svet koji se stvara. Ta fantazmagorična smena koja, ako je ne osmotrimo makar na tren, prolazi mimo nas neopaženo, zapravo predstavlja celi čovekov život. Jer, smena svetova i rezonovanja nije nešto što se samo desi i završi, već je to proces u vremenu, svakom vremenu, beskonačnom vremenu. Čovek pada kroz vreme, pa se može reći da se čovekov život uglavnom svodi na to kako što lakše pasti, odnosno kako se što udobnije dočekati nakon pada. U prirodi vremena je da nestaje i da prolazi, kao i sam čovek. On je, na koncu, jedno sa vremenom. Iz takve predodređenosti i organske sraslosti, razvija se duboko nepoznavanje i nerazumevanje prirode vremena; neopažanje proticanja u kakvom višem smislu. Kao što ne možemo opaziti i ispratiti sve hemijske procese u organizmu, tako paralelno stoje stvari i sa vremenskim procesima. Opažamo ih samo u tačkama i događajima, dakle pomoću prostora. Da shvatimo i poverujemo da vreme neumitno prolazi pomaže nam sećanje, jer ono uvek govori o trenucima koji su bili, dakle o prošlosti u kojoj su se odvili; a prošlost je građa života i svesti, koja se nedvosmisleno odvila u određenim tačkama životne etape pojedinca. Sada, da bi takvo prolaženje i odvijanje bilo mogućno, to jeste kako bismo smeli i znali i bili sigurni u njegov prolazak, potreban je smer kretanja ne bi li bili u stanju da ga označimo kao nešto što je prošlo, jer upravo to što je prošlo postoji kao tačka na nekoj ranijoj deonici životne trajektorije.
 |
| Flamarionov drvorez (kolorizovano) |
Te tačke uglavnom predstavljaju određene prekretnice, gde su jedne individualne a druge kolektivne prirode. Ovde ćemo se koncentrisati na individualne i odmah reći da se život modernog čoveka gotovo ništa ne razlikuje od života antičkog čoveka u svojim suštinskim borbama. Besmisao i apsurd nisu nepoznati pojmovi ni antičkom čoveku niti bilo kojem drugom. Ti pojmovi su zapravo i došli s njim. Ono što čoveka održava u životu i što popunjava taj rascep između njega i apsurda je metafizika - drevna odbrambena tehnika. Apstraktno mišljenje koje nastoji objasniti sve fenomene od vitalnog značaja opstojanja; duhovna energija, snaga uma u svojim najvišim dometima; beskrajna promisao kao širokopojasni spreg analitičke i spekulativne misli. No, čemu ona služi i zašto nam je važna?
