Kažu da je čovek koji za života stekne jednog pravog prijatelja srećan čovek, a ako nekim čudom stekne dva prava - da je već ludo srećan čovek. Sada, iz ove teške perspektive, ne znam kako bih smatrao sebe, kao čoveka koji je sa nepunih četrdeset godina svog života ispratio dva prava prijatelja. Iako sam imao privilegiju i zadovoljstvo da sa njima provedem skoro pa celokupan dosadašnji život, ne mogu da se otmem turobnom utisku da je sve prerano, da je nit pokidana nasilno, da su oteti, prekinuti. Razumem da gotovo svi sa ovog sveta idemo nedorečeni, da je uvek imalo štošta da se doradi, ispravi, da je toliko prilika propušteno u svakom pojedinačnom životu, da je svako imao da kaže još ponešto. Ali svi znamo kako otprilike zamišljamo kraj života - u dubokoj starosti, kada čovek više ni nema niti može šta da dâ, gde ostaje samo eventualni žal za propuštenim usled usađene nemarnosti, što je svakako u redu i skladu sa rečju insan (zaboravan). A ovako je sve naprasno, strašno, nemilosrdno...
Taj Mitar mi je bio kao mlađi brat. Sreli smo se prvi put pre nekih dvadesetak godina kada smo počeli da razvijamo jednu hip-hop priču. Povučen i sramežljiv, nesiguran u sve što radi i dotakne, bez tragova samopouzdanja, a ja par godina stariji samo koliko da to primetim kod njega. Nisam svakako bio sušta suprotnost, čak naprotiv, razumeo sam te njegove teskobe i borbe, zato sam se od starta nekako zaštitnički postavio prema njemu. On je mojoj određenoj zatvorenosti prema drugim ljudima stao na put svojom otvorenošću. Kada ti neko otkrije svoju nutrinu do same srži, čovek ne može ostati ravnodušan i svakako ne zatvoren. Zato sam sa njim imao jednu, za mene, ludačku otvorenost. I tu kreće naše kratko ali divno putovanje.
