U hladu mlečnih restorana (i ostalih ugostiteljskih objekata)

Ekipa u hladu - tu! Dobar pogled - tu! Gomila ključeva, telefona, kafica na stolu - tu! Akcija - snimanje može da počne.

U ovom „fenomenu“, pak, nema ničega znamenitog i neuobičajenog, jer to je svakodnevni prizor na svim gradskim ulicama (leti) i lokalima u svetu. Momci i devojke sate i sate neumorno troše na redovno pretresanje tuđih života. Zašto čovek jednostavno mora da ogovara ljude? Koliko god da se odgovor na ovo pitanje činio nedokučiv, on je prilično prost i neverovatno blizu, jer se upravo nalazi u nama samima.

Čovek je društveno, socijalno biće. Stoga znači da on nikako ne može živeti potpuno sam; pogotovo čovek u urbanim sredinama. On je deo jedne mnogo veće celine, jednog organizma koji često ume da bude neumoljiv, prosto proždirući individualnost. Kao deo te celine, čovek logično umnogome zavisi od ostalih gradivnih elemenata (ljudi). Samim tim, dakle, on mora obraćati pažnju na druge ljude; to je neminovno. Svakom čoveku, koji do drži do sebe i koji se trudi da u nekoj delatnosti postigne rezultate, je bitno šta drugi ljudi misle i govore o njemu i njegovom radu. To, na kraju krajeva, i određuje uspeh jednog čovek u društvu. (Tako i znamo za sve velike ljude koji su živeli pre nas, jer su nam drugi ljudi preneli o njima.) Sada se iz tog neophodnog obraćanja pažnje na druge ljude polako rađa ogovaranje: nemogućnost da se mišljenje o nekom čoveku (to, nažalost, najčešće bude dobar prijatelj) zadrži za sebe već se iz mnogih razloga mora saopštiti nekome. Onda taj neko prenese nekom drugom i tako dalje, te ta priča dobija eksponencijalni rast i za tili čas se rasprostrani među narod. A svima je poznato da priče koje se prenose od usta do usta strahovito menjaju svoj prvobitni sadržaj (usled potrebe čoveka da u priču umetne i deo sebe, svesno ili ne), pa na kraju (po zakonu) te priče o nekome uvek ispadaju drugačije, i (takođe po zakonu) mnogo gore i prljavije nego izvorne.

Svi to znaju i mnogi i dalje ogovaraju pod uticajem hlada u kojem sede. Jasno je da ljudi koji se uglavnom bave svojim životom mnogo retko ogovaraju. To uglavnom čine oni koji su prividno „sredili“ svoj život, tako da im ništa drugo nije ostalno nego da preostalo vreme svog života provedu raspredajući o tuđim. Takođe je jasno da se ljudi gotovo i ne mire sa uspehom neke druge, po prirodi stvari, bliske osobe. Potom kopaju po njegovoj istoriji, traže koju mrlju kako bi je preuveličali i njome ukaljali ugled dotične osobe, zato što mnogi ljudi ne mogu da se pomire sa činjenicom da postoje neki drugi ljudi koji su znatno sposobniji od njih samih, i  da se kao takvi nisu služili nikakvim nečasnim radnjama kako bi postigli uspeh. Kada ne uspeju da pronađu ništa što bi im služilo kao lajtmotiv u ogovaranju, tada počinju da se dotiču potpuno nebitnih događaja (neretko izmišljenih) samo da bi po njemu nešto osuli, pa to makar bilo i besmisleno (primer: znam kad se uzajmljivao kod toga i toga, ženini su mu obezbedili plac, prvi automobil mu je bio neregularan, samo pare gleda, žena ga vara, papučar, slušaj šta je radio u osnovnoj... i tako dalje). Zavist koja se odnosi na jedan segment života čoveka koga ogovaraju proizvodi besmislene priče iz drugih segmenata samo da bi ga „spustili“ (naravno prividno) na nivo svojeg položaja, ili položaja u kojem su mnogi, ali nikako se ne sme isticati i ni za pedalj se odvojiti od inertne mase. To je ta strašna sila mediokriteta! Onaj koji se bilo kako izdvoji, postaje glineni golub i meta priča i prepričavanja. Tužno je da zaista nije mali broj ljudi koji su tako uništeni.

Na ruku ogovaračima ide i razvoj informacionih tehnologija, koje pružaju pregršt podataka o svakom korisniku, a samim tim i pregršt tema za „razgov(n)or“. Živimo u periodu kompromitujućih materijala i to postaje svakodnevica. Teže je sačuvati privatnost nego prevesti slonove preko Alpa (istorija kaže da je to pošlo za rukom samo Hanibalu; naravno, mislim na slonove). Kada nekim čudom nestane „tema“ za razgovor, ili se javi nedostatak inspiracije i ozlojeđenosti, onda se uključuje takozvano „skeniranje“ prolaznika (pazi kakva frizura, gleda’ što ima patike, što mu se čini, kaca mu iz oka viri, koji je ovo, koja je ovo, koje je ovo...). To je već ozbiljan psihički poremećaj gde osobe iskaljuju svoje lične frustracije verbalnim ponižavanjem drugih (nepoznatih) ljudi. Njihove predstave o sebi i svetu koji ih okružuje su iskrivljene, iluzorne (razlozi mogu biti brojni), zato su tako beskrupulozni.

Ljudi zlurado pričaju svašta za jedne, neki drugi ogovaraju njih, da bi treći ćućorili o svima. I tako u krug, iz dana u dan, kao ono Ničeovo večno vraćanje istoga, tako se i ogovaranje budi zorom a mine praskozorjem. Pod hladom, svakako.

Dizajn postera: Emir Sokolović