Metafizika hedije

Hedija (arapski) ili poklon (srpski) predstavlja simbolizovanu pažnju jednog čoveka prema drugom, bilo usled osećanja potrebe da se uzvrati na neku učinjenu uslugu, bilo iz ljubavi, saosećanja, obične želje, obeležavanja nekog važnog ili nevažnog datuma ili ikakvog drugog poriva. Ponekad je to sredstvo i da se prikaže jak finansijski status, da se čovek pokaže pred drugim i da u njegovim očima, i očima drugih, poveća svoje dimenzije, pa da raja kaže: To je veliki čovek! A on ipak može biti mali u bilo kojem smislu, ali je usled darivanja dobio takav status u narodu. Jer, naravno, ljudi (najčešće) više vole da budu darivani nego da daruju, i naravno da kuju u zvezde (glorifikuju) svog darivatelja na sva usta. Ali, vratimo se poklonu kao činu i instituciji; hajde da razbijemo samu predaju poklona u paramparčad i da vidimo šta se krije ispod mahinalnog davanja nekog predmeta (ili čega god) drugoj osobi. Da vidimo šta, u stvari, može izazvati jedan takav gest. Ali, pre svega, želim da napomenem da se u ovom tekstu pojam poklona ne odnosi na darivanja u humanitarne svrhe, što je jedan od najlepših momenata koji se odnosi na ljudski rod i dakako jedinstvena pojava na planeti svojstvena samo čoveku.

Svima je poznato da kada čovek želi nekako da se primakne određenoj osobi, on najčešće poseže za kupovinom poklona, bilo da je osoba suprotnog pola ili ne. U znatno većem broju slučajeva pokloni se daju iz iskrenih i humanih namera, ali nije zanemarljiv broj ni onih koji poklone koriste kako bi nekoga potkupili za bilo koju uslugu. Kako god da se okrene, poklon predstavlja sredstvo radi postizanja cilja (ovog ili onog). Kada se supružnici zavade, onaj koji se oseća krivim poseže za poklonom kao jednom vrstom bele zastavice; kada neko želi da pridobije dete, bilo svoje ili tuđe, najlakše je (ali ne i najbolje) doneti mu neki poklončić kojim će ga potkupiti i tako dalje.

Nekada, kada industrija nije bila ovoliko razvijena i raznovrsna, čovek je morao sam napraviti poklon koristeći svoje umeće, maštu i kreativnost. Međutim, ono što je svojstveno današnjem dobu jeste manjak kvalitetnog vremena i borba za sticanje kupovne moći, kao i fantastična tržišna ponuda svega i svačega i za svakoga. Kako se to odražava na poklon kao jedan vid pažnje? Pa, tako što danas poklon polako postaje neka vrsta kompenzacije za sve ono što je propušteno. Ukoliko čovek nema dovoljno slobodnog vremena kako bi ga potrošio na svoju porodicu (iako mislim da taj vid trošenja vremena nikako ne treba podvoditi pod slobodno, jer bi to trebalo biti obaveza), on će ih obasipati poklonima, striktno kupljenim. Jer, takav čovek nema vremena za svoju porodicu a ne da sada smišlja kakav bi poklon mogao spraviti. Takođe, zato što se svet oko nas toliko ubrzao, pa za sve imamo i ekspresnu ponudu, mnogim ljudima ni ne padne na um da bi oni mogli stvoriti neki poklon, već mehanički posežu za novčanik i za tili čas imaju spreman dar za nekoga.

No, kako god bilo, pravi poklon od čoveka čoveku nikako ne treba biti kupljen kao gotov proizvod koji je neko drugi napravio (možda neko ubogo dete Dalekog istoka). Ne, poklon u pravom smislu te reči treba biti kreiran i proizveden od strane darodavca, jer će samo tako nositi onaj krajnji istinski poriv za poklanjanjem. Zašto? Pa, jednostavno, zato što će taj poklon sadržati i deo čoveka koji ga poklanja (a koji nije materijalni): u tom poklonu je sabijeno njegovo vreme posvećeno razmišljanju i kreiranju, muke oko izrade ukoliko je u pitanju nešto što nikada nije radio, kao i iskrena potreba za poklanjanjem a ne obaveza. Na stranu to što taj poklon kao takav predstavlja unikat koji se više nikada ne može ponoviti u istom obliku (za razliku od serijske proizvodnje). I sama pomisao da će ta osoba kojoj se poklanja biti jedina u onoj večnosti pre i onoj posle nas koja će posedovati takvu kreaciju daje tom činu i delu jedan nadvremenski karakter koji prevazilazi život čoveka, jer iza njega (darodavca) ostaje manualna tvorevina zarobljena u prostoru koja ne zna i ne prihvata vreme kao tekovinu raspadanja svih stvari. Nije bitno da li je u pitanju pesma, slika, priča, fotografija, predmet od metala, gipsa, drveta ili plastike (ili čega god) čiju simboliku razumeju samo ono dvoje iz odnosa poklanjanja. To čak ne mora imati nikakvu umetničku vrednost (čak je i poželjno da je nema), ali zato poseduje ogromnu sentimentalnu vrednost, što i treba biti osnova jednog pravog poklona.

Dati smisao i oblik neživim i bezobličnim stvarima, slovima spraviti značenje na papiru ili sinhronizovati boje u jedan razumljiv prizor, samo to može podići poklon sa jednog banalnog čina na nivo institucije. Samo takav, otrgnut od suve materijalnosti i luksuza, slobodan od jeftinog manifestovanja moći i uticaja i nezavisan od aktuelnog ukusa i trenda, poklon može biti izraz dubokog poštovanja, ljubavi ili vernosti.

Razlog se krije u osobenoj odlici dara. Mnogi ljudi ne razumeju zašto je nešto u određenom dobu popularno poklanjati, zašto je to u modi i zbog čega je to tako. U suštini nije ni bitno zašto je to tako, ali je bitno razumeti da trendovi postoje zbog gomile (mase). S druge strane, pravi poklon je oslobođen kolektivnog priznanja. U njemu se sadrži jedna individualnost (kakva god ona bila) razumljiva malom broju ljudi, jedna iskrena osećajnost i jedan jedinstven svet ideja i razumevanja stvarnosti pretočen u jedan izražaj i zapečaćen u jedan oblik. Kao takav, predstavlja otelotvorenje jednog duha i čoveka koji više nikada neće postojati (niti je postojao) osim u datom trenutku. Zato čovek koji dobije takav poklon treba biti izuzetno ponosan i na sebe (jer je nečim plemenitim zaslužio poštovanje drugog čoveka) i na osobu koja mu svesno poklanja svoju intimu (zbog hrabrosti da otkrije pravog sebe i poverenja ili ljubavi koju mu ukazuje).

Zato je potrebno razumeti šta takav gest u stvari označava. A označava, dakle, pravi poklon. Sve ostalo je kompenzacija.