Izmaglica

Za to čudno selo su vezane mnoge bizarne priče. Meštani su viđali svakakve stvorove u noćnim časovima gde se šunjaju oko kuća. Nekada je to selo imalo priličan broj žitelja, dok nisu počele okolo da kolaju ovakve ili onakve priče i razna svedočenja nespokojnih meštana. Sada je samo mali broj domova još uvek osvetljen noću, dok je, s druge strane, sve više napuštenih zdanja koja tako čame i propadaju. Te usamljene kuće znaju štošta, ali one to ne mogu reći; usnule su u večni san o danima koji su prošli, danima živim. Sada su to samo bedne ruine koje strahotno i tužno izgledaju. O porodicama koje su tu živele meštani znaju dosta toga, ali će onaj intimni deo večno ostati zarobljen u tim zidovima straha, osuđen da sa njima propada ravno u zaborav. Nema više dečije graje, javnih i tajnih razgovora, nema onih nedaća sa kojima se bore sve familije pod jednim krovom, nema ni uzvika i psovki. Kuće će večno ćutati o tome.

Iz te gomile misterioznih priča i svedočenja živih ljudi, o svakakvim čudacima koji samo prolaze pokraj kuća i odlaze u šumu, o nekim neobjašnjivim promenama na stoci preko samo jedne noći, o meštanima koji su u kratkom roku izgubili razum i mnogih drugih, pažnju je uvek privlačila ona najstrašnija, ona grozna i čudna istovremeno: takozvana priča o dva prijatelja. Priču sam čuo još kao dete, ali sam tada mislio da to stariji hoće samo da nas zaplaše kako ne bismo pravili razne nestašluke. Kasnije sam doznao da su određeni delovi istiniti, da su to bili stvarni ljudi koje su mnogi iz mog okruženja poznavali. Rešio sam da tu priču u potpunosti istražim i saznam sve moguće detalje vezane za nju, a koji naravno dolaze iz pouzdanih izvora. U tom cilju sam razgovarao sa nekoliko poverljivih ljudi koji su tada bili rođeni, a danas već imaju pozamašan broj godina. Njihove priče su se razlikovale samo u nekim segmentima koji ne utiču bitno na suštinu i sami ishod, dok su svi do tančina isto kazivali ono što je srž celog događaja. Ta priča ide ovako.

Maksim i Osman su bila dva veoma dobra i prisna prijatelja. Jednog dana se dogovore da odu na selo par dana, kod Maksimovih rođaka koji su imali prostranu kuću, a u tom periodu nikoga nije bilo u njoj; doduše, bila je stara i prilično zapuštena, no ipak se dobro držala i vremenu odolevala. Odaberu njih dvojica dan koji i jednom i drugom odgovara i zapute se ka tom selu. Stigavši, odmah su se raspakovali i smestili. Tokom dana su šetali po prostranim i brdovitim poljima, zalazeći u šumu, a kako nisu poznavali put dovoljno dobro, oni nisu daleko ni odmicali, obeležavajući drveće za svaki slučaj. Šuma je bila strahovito gusta, toliko gusta da sunčev zrak nije mogao stići do lisnatog zemljišta podno nabujalih krošnji bukove šume.

Vraćajući se tako iz poslednje šumske šetnje tog dana, Osmanu se učini da je nešto neobično preletelo sa jednog drveta na drugo. Nije mogao da opiše to Maksimu jer je i sam gledao na put, te je samo perifernim vidom uočio poveću priliku kako se gubi u jakom zelenilu prolećnjeg oživljavanja.

- Ptica, sigurno. - smirivao ga je Maksim.

- Verovatno... - odgovori Osman ne verujući u ono što je rekao a ni u ono što je video.

Preostali deo puta Osmanu je protekao u konstantnom okretanju glave u svim pravcima. Sada je čuo mnogo više šumova, video je mnogo bolje i oštrije; ništa mu nije promicalo, pa ni sićušni insekti koji ili obleću ili gamižu zemljom kamuflirani. Osećao je nelagodnost.

- Jesi li čuo!? - povikao je razrogačenih očiju.

- Šta? - upitao je zbunjeni Maksim, a ovaj se nije ni obazirao na njegovo kontrapitanje, već se samo jednom i to veoma sporo zarotirao oko sebe.

- Šta je bilo, čoveče? 

Osmanov pogled je bio usredsređen na tamnu dubinu šume čiji se kraj nije mogao nazreti.

- Jesmo li skoro kod kuće? - zapitao je.

- Mislim da jesmo. Šta ti je? - uporan je bio Maksim.

- Ništa... Ne osećam se prijatno, pa počinje svašta da mi se priviđa ovde. Požurimo malo, poludeću ako nas uhvati mrak u šumi.

Tako su ubrzali hod i nedugo nakon toga su izašli iz šume, koja je bila u vlasništvu Maksimovih rođaka, dok se njihova kuća nalazila uz samu šumu, nekih dvadesetak metara udaljena.

Osman se ostatak dana veoma čudno ponašao. Maksim je kasnije kazivao da je i dalje okretao glavu ka šumi i samo je ćutao. 

Dani su na selu ispunjeni i lepršavi, puni života i prirodnih lepota, ali su zato noći grozomorne. Onako kako je šuma gusta, taj mrak koji se sruči na selo je neuporedivo gušći i sablasniji. Ne vidi se prst pred okom, kako kaže narod. Ispred kuće je gorela jedna slabašna sijalica i bacala svetlost na nekoliko metara, a nakon te granice zjapi mrak koji guta prostor svodeći ga na ništavilo. Sav onaj domet što se tokom dana ostvaruje golim okom, noću prestaje da postoji, poništava se. Izgleda kao da se ceo univerzum urušava ka vama, pa se celokupno postojanje svelo na nekoliko vidnih metara; taj bezdan kao da čeka onu sijalicu da crkne i da uguši i to malo preostalog predela. Eto, tako su mi kazali da izgledaju noći na selu.

No, da se vratimo. Kažu, da se negde pred mrak Osman izgubio nakon što su večerali svi zajedno. Maksim je pošao da ga potraži oko kuće pošto ga nije bilo unutar nje. Kada je otvorio vrata i izašao na trem, ugledao je Osmana kako nepomično stoji na samoj ivici šume i prikovanog pogleda posmatra njenu unutrašnjost. Maksim je istog trena počeo da ga doziva, ali se ovaj nije odazivao; samo je stajao. Zbrinut, pošao je ka njemu laganim korakom dozivajući ga - nije bilo odgovora i dalje. Kada mu je prišao i uhvatio ga nežno za rame, Osman je tako jako kriknuo da su sve dobro skrivene vrane odlepršale iz krošnji u tamno nebo. Maksim se i sam trznuo videvši mu lice belo kao sneg. Nastao je tajac. Posmatrali su jedan drugoga podjednako uzbuđeno i zbunjeno. 

- Zove me... - preocedio je Osman kroz zube, gotovo ne mičući usnama.

- Ko te zove!? Šta pričaš to? - preplašen je bio Maksim. - Idemo nazad u grad već sada.

- Ne! - skoro mahnito je uzviknuo.

Maksim ga je posmatrao. Zatim ga je zagrlio čvrsto i tako ga uveo u kuću, držeći njegovu čudno hladnu glavu naslonjenu na svoja prsa. Seli su i razgovarali o svemu samo ne o šumi i onome što se tog neobičnog dana izdešavalo. Mrak je uveliko prekrio selo; približavalo se vreme počinku. Osman je samo ćutao. Na svako Maksimovo pitanje bi odgovarao neodređeno, odsutno, čudno. Malo pomalo, Maksima je počela jeza da podilazi od njega; pričao je da je bio taman kao i ona crna noć napolju.

Legli su pod teške jorgane od guščjeg perja. Zaspali su veoma brzo. Dok, negde oko tri sata ujutru Maksim se prenu iz teškog sna. Onako ošamućen je osmotrio po sobi i uvideo da je Osmanov krevet potpuno namešten, kao da niko nije tu ni spavao. Osmana nije bilo. Odmah je ustao iz kreveta i krenuo da ga traži po kući, ali Osmana nigde nije bilo. Zapanjen, stajao je poput mumije; bio je uplašen. 

Onda se desilo to. U prvi mah mu se učinilo da samo umišlja da čuje nekakvo dozivanje veoma potmulo, kao da ga donosi noćni povetarac a ne ljudski glas, da bi koji momenat kasnije jasno čuo svoje ime koje donosi noć kroz poluotvorene prozore. Posle je kazivao narodu da narednih nekoliko desetina sekundi uopšte nije mogao da se seti usled strahote koja ga je zatekla. Kada je malo došao k sebi, prvo je pomislio da veoma jasno proživljava svoj san, ali kada se prozorsko staklo slomilo usled groznog vriska njegovog imena koje se prolomilo kroz kuću, bio je potpuno siguran da to više nije san. Neko ga je zvao spolja.

- O... Osmane...? - tiho je procedio kroz zube i krenuo ka vratima kuće.

Noć je bila neprirodno tiha. Ništa se od živog sveta nije čulo. Stao je nesigurno ispred vrata sa kvakom u ruci. Srce mu je lupalo kao doboš afričkih domorodaca. Otvorio je vrata i pogledao u noć. Isprva nije ništa video van osvetljenog dela, ali kada se vid malo adaptirao na noćno okruženje, zapazio je čudnu belu priliku u daljini na ivici šume. Iskolačio je oči i osetio naglu mučninu.

- Osmane...?

Da, bio je to definitivno Osman, u beloj pidžami, bledog lica i bos; gledao je prema Maksimu, nepomičan. Pomatrali su se određeno vreme, a onda se Osman veoma sporo i mlitavo okrenuo ka šumi i ušao u nju.

Nikada niko više nije čuo ništa o njemu.

                                                                               

                                                                                                      Objavljeno u šestom broju online časopisa "Kreativni Magazin"