U čoveku je možda najjača od svih
želja - želja za saznanjem. On se rađa kao nejako biće, potom saznaje kako da
hoda, da jede, da priča, da se pravilno olakšava... Saznaje kako da živi.
Susreće se sa čudnim i nepoznatim svetom oko sebe; počinje da ga saznaje, da ga
upoznaje. Saznaje o svetu u kome živi iz knjiga koje pisali neki drugi ljudi
koji su istim putem došli na ovaj svet i identično ga saznavali. Ipak, razlika
među ljudima je takva da su neki prihvatili svet onakav kakav su i isprva
saznali, dok ga neki drugi nisu prihvatali kao takvog: želeli su da ga menjaju,
jedni da ga unapređuju a drugi da ga unazađuju. Znači, imamo tri vrste homo
sapiensa: jedni koji vuku nazad,
drugi koji stoje u mestu i treći
koji guraju napred. Od pamtiveka je
ogromna većina ljudi volela i želela da ih vuku; dosta njih je zadovljno
inertnim stajanjem; dok je najmanji broj onih koji svoj unutrašnji mir nalaze u
besomučnom guranju. Ta razlika među ljudima se zadržala do današnjih dana.
U jednom trenutku čovek pomisli
da ga zna (svet). „A, đe da zna?“ Kako, kad moderan čovek nema mnogo vremena da
dublje saznaje svet? Mnogima su kazivali kako je sve jednostavno i prosto: s30vet,
priroda, čovek, društvo... Možda, ako se posmatra kroz jedan uzan vidik. Tada
je zaista sve prosto i lako objašnjivo. I svako ima svoje objašnjenje; jer,
hiljadu će slikara naslikati jedno te isto stablo na hiljadu načina. Ali, to
stablo ima jedan jedinstven put razvoja i održavanja svog života; put koji se
ne vidi spolja, već se do njega dolazi guranjem, kopanjem ili rudarenjem
(izvinićete mi na metafori). Tako, dok mnogi prihvataju stablo takvo kakvo
jeste, malo je onih koji se pitaju zašto je stablo takvo kakvo jeste, a još
manje je onih koji istražuju zašto je stablo takvo kakvo jeste tj. onih koji
guraju.
Naravno, gurati i nositi nije
nikada bilo popularno; to rade hamali i šerpasi (da ne kažem štreberi).
Bezbrižno sedenje ili, pak, sedenje dok te neko vuče (kao u japanskim rikšama)
je neuporedivo prijatnije i oduvek je bilo u modi, kao i danas. Tako su pre
nekih dvesta godina razgovarali Gete i Ekerman (čovek koji je pratio i
zapisivao poslednjih nekoliko godina Geteovog života) upravo o popularnosti, te
veli Gete njemu: „Sve što je veliko i pametno postoji u manjini. Ni pomisliti
se ne može da će um ikada postati popularan. Strasti i osećanja mogu postati
popularni, ali um će uvek biti svojina izvrsnih pojedinaca“. Ekerman je bio
vrlo nezadovoljan i potišten ovom velikom istinom, jer je on u Geteu video samo
suvo savršenstvo i nikako nije mogao da se pomiri sa tim da jedan Gete nikada
neće biti popularan kako bi trebalo da bude. Ali, posle dužeg razmišljanja u
samoći, ipak je zaključio: „Dabogme, razmišljah, pisac kao što je on, duh tako
uzvišen, priroda tako beskrajnog obima, kako bi i mogao postati popularan!“
Eto, zato je danas (barem u Srbiji) popularnija J. B. Alimpić od J. V. Getea.
Još veća tragikomedija je što je
sa razvojem informacionih tehnologija sve postalo dostupno; praktično celokupno
ljudsko znanje je na dohvatu ruke. A sećam se, pre nekih pet stotina godina,
trebalo ti je nekoliko šema, 43 posrednika, gomila (n)ovaca da potplatiš verske
velikodostojnike, i sve to kako bi došao do jednog primerka neke valjane knjige
(i to prilično oštećene). Razlog možda leži u tome što čovek ima veoma nizak
prag zasićenja, te mu sve lako dostupne stvari brzo dosade, bez obzira na
njihovu korisnost.
Dakako, svet (čitaj: društvo) je
svagda bio nelogična pojava ili je logika teško uhvatljiva (kao i potraga za
antimaterijom u kosmosu). Pa danas nemoralni ljudi drže predavanja o etici,
varalice ukazuju na značaj obrazovanja, gramzivi govore kako je skromnost
najbitnija itd. Ove antiteze su toliko učestale da tu više nije ništa čudno i
paradoksalno; možda će kroz određeni period vremena to postati normalno i
pravedno, a onda će se javiti nelogične devijacije u vidu moralnih ljudi koji
govore o etici, učenjaka koji nagovaraju na obrazovanje, asketa koji pozivaju
na skromnost i tako sve u krug.
Sve u svemu, najpopularniji ljudi
danas nisu oni najobrazovaniji (poteče topla voda). Tako da, u ovom svetu u
kome svi sve znaju, najbolje je držati se onog starog Sokratovog zakona (Ja
znam da ništa ne znam.) uz Ekremov amandman: „A, đe da znam!?“
Dizajn postera: Irfan Halilagić
No comments:
Post a Comment