Ove reči zazvoniše u njegovoj haotičnoj glavi kao zvono na Bogorodičinoj crkvi. Trznuše ga kao elektricitet, pa on gotovo poskoči iz kreveta i krenu ka toaletu. Kada se obojica spremiše i stadoše kod ulaznih vrata od stana, osvrnuše se gledajući toplinu koju ostavljaju svojoj kobi. „Odoh polako, hajirli mi put, da više nikad ne vidim bedu i jad“, pomisli Azim, a Nesib samo kratko: „ili-ili“; a potom izađoše. Bila je to subota ujutru.
Istovarili su određena peciva na dva mesta pre nego su iz daljine ugledali supermarket, koji je tiho boravio kraj prilično prometne magistrale, ali sada utihnule u ovim sitnim satima. Azim mu dade znak da se približavaju konačnom odredištu, a ovaj na to duboko uzdahnu. Sve je teklo kako su i planirali. Čuvar je dremao u njegovoj kabini, koja se nalazila unutar marketa, nedaleko od ulaznih vrata, i nije primetio kada su njih dvojica ušli. Azim je dao znak Nesibu da prati stanje čuvara, koji im je pri tom bio okrenut leđima ispred upaljenog mini tv-a, a potom su otpočeli realizaciju plana. Azim je šunjajući se stigao do vrata od direktorove kancelarije, u kojoj se nalazio sef, i lagano je izašao na kraj sa njima. Odškrinuo ih je malo kako bi video Nesiba, ukoliko dođe do uzbune, a zatim je započeo borbu sa sefom. U početku nije išlo kako je planirao, pa se Nesib uznemiri videvši da se ovaj dosta muči sa metalnim vratancima i dobaci mu tiho:
Azim ni ne obrati pažnju na njega već nastavi da se pati sa zadrtom metalnom kutijom. Na posletku nešto škljocnu i on trijumfalno, ali bez preterane euforije, otvori sef i odmah poče da puni ranac sa novcem. Kada to obavi, on zatvori sva vrata koja je do tada „otvorio“, a onda skoknu do prostorije sa računarom na kojem se snima sve izvan i unutar supermarketa. Tu je sve prošlo kao po loju; skinuo je hard-disk sa snimcima, a u računar stavio drugi, prazan ali sa instalisanim operativnim sistemom, i onda isključio kompjuter, kako bi stvorili konfuziju i dobili što više na vremenu dok budu proveravali zapise sa kamera. Sve je to potrajalo nekih dvadesetak minuta; kada je izašao sa rancem polupunim novcem i prethodno spakovanim hard-diskom, Nesib se već beše preznojio.
- Hajde, aman.
- Drži ovo i trči u wc. Čućeš kada lokal počne sa radom; pričekaj još malo, k'o što smo se dogovorili, i onda izađi, a ja ću te čekat' parkiran, nedaleko odavde; videćeš me - predoči mu Azim poslednje instrukcije, posle čega se rastaše.
Tada je bilo negde oko četiri sata i petnaest minuta. Sledeća četiri sata koja je Nesib proveo u jednoj od kabina u wc-u su bila duga kao beskrajnost, cilj koji srazmerno odmiče kako mu se čovek primačinje. Činilo mu se da je pet puta pretresao sopstveni život i stvorio dvadesetdevet mogućih ishoda trenutne situacije. Bio je iznenađen svojom sposobnošću da duboko i dalekosežno misli i da svoje zamisli vešto pakuje u realnost. Kada je ta zagrobna tišina konačno prestala, i kada je načuo glasove kasirki koje su prve stizale na posao, učini mu se da mu je srce prestalo sa radom; a onda bi ga snažno osetio u grlu, kao da hoće da iskoči kroz ždrelo. Pričekao je još malo. Kada je planirao da najzad izađe i počne se praviti budala, kako mu je Azim predložio, uđe neka osoba u toalet; imao je utisak da ga je smrt pokosila, da se ovaj njihov pozorišni komad upravo završava u wc-u. On se, međutim, brzo povrati u svoju kabinu i nasloni se leđima na vrata; ako neko bude navalio na njih, on će samo reći: „zauzeto“, i tu će se sve svršiti. Ta neka osoba se samo osveži vodom, ispusti vetar, povuče šlajm iz grla i ispljunu ga u lavabo, a zatim izađe. Nesib bi i prođe. Nakon toga on sakupi dovoljno smelosti i opet se uhvati za kvaku, iskorači polako i videvši da je sve „čisto“, krenu ka izlaznim vratima sa rancem na leđima. Srce naglo poče glasno da dobuje, krv prostruji njegovim telom kao elektricitet i on se gotovo besvesno uhvati za mesingani rukohvat vrata od bukovine, otvori ih i kroči u zonu koja ga je odvajala od potpune slobode i bezbrižnosti. Imao je utisak da su sve oči uprte na nj, iako se, u stvari, niko nije obazirao; kao da je prolazio kroz kilometarski špalir, toliko mu se daleko i nedostižno činio izlazni prolaz. Nakon nekoliko sekundi teškog i iscrpljujućeg hoda, delovao je izgubljeno kada se najednom našao ispred supermarketa i kada je u daljini ugledao Azima koji mu je diskretno mahnuo rukom; sve je delovalo kao popodnevni san. Dok se koliko-toliko osvestio, već su bili na putu ka železničkoj stanici gde ih je čekao voz za Ljubljanu. Nije bilo ushićenja, jer su znali da najteži deo tek dolazi: izneti novac na sigurno podneblje, gde je Ljubljana samo prolazno mesto na ruti ka primarnoj lokaciji.
Voz je iz Beča stizao u Grac oko pola jedanaest. Oni su na vreme stigli do železničke stanice, i nekih petnaestak minuta po njihovom dolasku, stigao je voz. Ukrcaše se u kabinu druge klase, za koju su pre toga kupili karte, i naizgled mirno sedoše, ali im nervoza nije dala mira, pa su se smenjivali na prozoru, hvatajući svež i okrepljujući vazduh. Voz se ubrzo pokrenu i oni zazuzeše svoja mesta čekajući konduktera da im proveri karte.
- Kontrola! Karte na pregled! - začu se na austrijskom niz hodnik.
Azim poče da pretura po jakni tražeći karte, dok ga je Nesib unezvereno posmatrao, očekujući da mu ovaj kaže kako je izgubio ili nije poneo karte. Napokon ih pronađe i dodeli jednu Nesibu. Utom uđe kondukter kroz omalena vrata, učtivo pozdravi putnike i zamoli ih da daju karte na uvid. Njih dvojica već behu kako-tako ovladali jezikom, pa su uglavnom razumeli i pretpostavljali šta on hoće od njih. Kada ovlašćeno lice izvrši proveru, upade mu u oči njihov ranac, koji beše pored Azima.
- Tu torbu niste prijavili?
- Nismo, što bismo je prijavljivali? - pitanjem uzvrati na pitanje Azim.
- Svaki ruksak, torba, ranac, bilo šta, mora da bude obeleženo i dodatno plaćeno. Obeležje sadrži destinaciju i broj kupea gde se nalaze njegovi posednici - objasni im koncizno kontrolor.
- Ah, nismo znali. Izvinjavamo se.
I kondukter zatim označi sve kako treba, po propisu, i naplati neku simboličnu svotu, a onda se snishodljivo zahvali na razumevanju i požele dvojici putnika ugodno putovanje, pa se spretno provuče kroz vrata. Nesib izdahnu kao da skide neko preteško breme sa grbače.
- Ne pihći. Najteže tek dolazi... - pokuša da ga obeshrabri Azim.
- Pa, polako, ali sigurno, prelazimo sve prepreke - odgovori mu Nesib, bodreći sebe.
Zavališe se ćutke na svoja sedišta, posmatrajući kako se krajolici smenjuju kroz prozor. Obojica su bili umorni, jer je iza njih bila strahovito naporna i sudbonosna noć. Uz potmuli zvuk železničke kompozicije, oni blago zadremaše prihvatajući san kao trenutni beg iz ovog rusvaja koji su sami sebi nataknuli na pleća. Nesib se više puta kolebao oko cele ove operacije. Tištalo ga je to što je sam sebe žigosao kao lupeža; onda to kako bi njegova porodica reagovala na ovaj nečasni čin u kojem igra glavnu rolu u duetu sa Azimom, prema kome je sve manje i manje gajio simpatije. Ali, sada je sa tim svršeno i nema nazad; što je urađeno, urađeno je i sada se treba spremiti da se ponese odgovornost u svakom pogledu.
Cimnu ih buka sa razglasa. Azim pritrča prozoru, osmotri levo, pa desno, a potom se okrenu i pojuri Nesibu u zagrljaj. Ovaj mu uzvrati na zagralj, ali nije imao pojma zbog čega, iako je u dubini poželeo da to bude zbog prelaska granice.
- Izašli smo. Izašli smo... - ponavljao je Azim.
- Kako? Gde? - izgubljeno delovaše Nesib.
- Iz Austrije. Izašli smo iz Austrije. Ovo je Maribor... Maribor, Slovenija.
Onda onako zagrljeni ustaše i počeše da skaču po kupeu, kao dva derana na rođendanskoj proslavi. Od Graca do Maribora im je bilo potrebno oko sat vremena, i veći deo toga vremena su proveli parcijalno dremajući. Sada je ostalo još nekih dva i po sata do Ljubljane i prelaska na naredni segment plana.
Nakon sve te usplahirenosti, oni zadovljno zauzeše svoja mesta i pošto voz nanovo krenu, odlučiše da vide koliko tačno ima novca i da isti podele. Posle potajnog i opreznog brojanja, gde je jedno oko bilo na novcu, a drugo upereno ka vratima, ispostavi se da ima nekih petnaestak hiljada evra, što pomalo razočara Azima, dok se Nesib nije oglašavao, jer mu bi svejedno. Tada Azim predloži da on uzme dve trećine svote, jer je on bio planer i inicijator cele operacije. Nesib je bio skroman čovek, ali je iz samog dna duše mrzeo pohlepnike i grabljivce kakav je bio Azim, i da mu je ostao u lepom svetlu, on bi bespogovorno pristao na ovakav izmenjeni ishod, a pošto nije bilo tako, on se zajedi, pa učogorno i drsko nastupi tražeći da se dogovor ispoštuje do kraja. Kako ovaj takođe nije dao do sebe, tu nasta dvoglasna larma i međusobno vređanje i prepiranje koje preraste u koškanje, a što dalje evoluira u kavgu. U tom metežu glasova, nogatanja, gurkanja i rvanja oko prevlasti nad ruksakom, Azim snažno odgurnu Nesiba i on se nespretno spotače, a potom pade i udari glavom o ivicu sedišta, koje na jednom mestu beše iščereputano do samog metala. Osta tako na podu, izgubivši svest. Azim se blago uspaniči. Na pamet mu pade da ga jednostavno izgaci kroz prozor i da završi sa njim, ali je odustao od toga jer je bio dan. On ga samo podiže na njegovo sedište, i pri tom mu napipa puls, kako bi proverio da je još uvek živ, jer je znao da se može svašta desiti kada ovaj dođe k sebi. Ivica je srećom bila tupa, pa nije bilo ni krvi. On samo stavi ranac na leđa i izađe iz kupea.
U kabini koja se graničila sa njihovom, sedela je jedna žena sa svoje troje male dece i nekim malim psetom čudne pasmine koje ličaše na povećeg pacova. Sa njima u kupeu je bio i jedan vešti hohštapler koji je ovlaš poznavao slovenske jezike, ali je mogao iz malopređašnje gromoglasne rasprave da namiriše neku ujdurmu. Tada je ustao da krišom osmotri šta se zbiva u susednoj kabini i ugleda da se dva ljudska bića komataju oko jedne odrtine od ruksaka. U glavi mu je zazvonilo zvonce nade da bi mogao lako da pohara potencijalni plen, jer je bilo očigledno da se nešto vredno krije u rancu. Potom se zadovljno, ne skrivajući smešak, vrati u svoj kupe i kada ugleda da ga ostali saputnici čudno posmatraju, jer se, po njima, bez razloga osmehivao, on se trznu i uozbilji se, blago se zakašlja, a zatim se predade na misleno modelovanje plana krađe. Pre nego što je iskreirao neki plan, preseče ga tresak vrata iz komšijske kabine, pa on malo posle toga ustade, otvori vrata i virući, ne obraćajući pažnju na putnike iz svoje kabine, ugleda Azima kako hitro odlazi napred ka restoranu sa rancem preko jednog ramena. Kada se okrenu, vide da ga gospođa posmatra čudno i sa nepoverenjem, pa pokuša da se nekako opravda.
- Jedan moj prijatelj je do našeg kupea, pa smo se dogovorili da se nađemo u restoranu... Pa, rekoh da vidim da nije on i ono zaista beše on... - reče joj.
Ona samo naizgled nezainteresovano klimnu glavom u znak odobravanja, ali je pokušala da sakrije podozrenje prema galantnom gospodinu koji joj je otpočetka bio nesimpatičan.
Kada on izađe, sredovečna gospođa reče svom najstarijem sinu da otrči i pozove joj kontrolora, ali da pritom pazi da ga ne vidi ovaj njihov čudni saputnik. Mali razumede i krenu u akciju. Nakon desetak minuta on se pojavi na vratima sa starijim kondukterom, korpulentne građe, koji ljubazno zamoli da mu se objasni o čemu se radi. Kada mu je gospođa sve potanko, onako ženski, ispričala to da je čula buku iz susedne kabine, kako je on načuljivao uši ne bi li bolje oslušnuo šta viču dvojica ili više ljudi i kako je usred žučne rasprave ustao i negde se izgubio na minut, pretpostavljajući da je otišao da osmotri celokupnu situaciju u obližnjem kupeu, kao i to da je, kada se cela larma primirila i kada su se čula vrata od dotičnog kupea, takođe izašao i virkajući nekoga posmatrao, a potom se okrenuo i pokušao da se nekako izvadi iz neprijatne situacije, da bi nakon toga žurno izašao iz kupea i otišao nekamo. Pošto ču celu priču, kondukter nije skrivao interesovanje za datu situaciju i brže-bolje se dade na istragu. Gospođi zapovedi da ne izlazi iz svog kupea i da ga uz to zaključa, a on odmah ode do Azimovog i Nesibovog kupea, kako bi otpočeo utvrđivanje gospođine priče. On poviri kroz omaleno staklo na vratima i vide Nesiba kako nepomično leži. Zakuca nekoliko puta i vide da se čovek na sedištu poče pomerati, da bi zatim podigao glavu i upravio je ka njemu. Nesib delovaše izgubljeno, ali samo na trenutak, jer mu nije bilo potrebno mnogo vremena da premota film i priseti se rasprave i njegovog kobnog pada. Sa ozlojeđenošću se priseti Azimovog nečovečnog postupka i reši da se konačno obračuna sa njim tako što će prijaviti njihovu krađu. I sa tom mišlju se uputi ka kondukteru.
- Izvinjavam se, gospodine. Je li sve u redu? - upita ga kondukter.
Nesib ga posmatraše zbunjeno.
- Naime - nastavi kontrolor - gospođa iz susednog kupea je čula nekakvu galamu u vašem kupeu, i sumnja da je čak došlo i do tuče. Je li sve u redu?
Nesibu u tom trenu sinu jedna podmukla ideja.
- Ahh... Da... - poče teatralno - Ovde sa mnom je bio jedan stranac, mislim da je Rumun, koji me je napao i oteo mi ranac, misleći da u njemu ima nešto vredno. Prvo smo počeli da se prepiremo, jer je on nasilno pokušao da mi čeprka po rancu, a onda me je u toj gužvi odgurnuo i ja sam udario od ovaj kraj sedišta izgubivši svest... Sad sam malo došao k sebi i uvideo da ga nema, ali je sigurno negde u vozu. Molim vas pronađite ga, jer su mi u rancu neke lične stvari...
Kada kondukter ovo ču, on obeća Nesibu da će preduzeti sve mere kako bi mu vratio ruksak i da će osumnjičenog privesti već na sledećoj stanici. Zatim se izvini u njegovo i ime cele kompanije i obeća mu da će nadoknaditi pretrpljeni strah i torturu. Nesib je znao da je mogao da podnese tužbu protiv renomiranog austrijskog prevoznika i da bi dobio pozamašnu odštetu, ali mu to nije padalo na pamet, jer bi te peripetije razotkrile njegov lažni identitet i dovele ga u još nezavidniji položaj. Zato on osta pribran i rešen da sačeka ishod kondukterove akcije hvatanja Azima.
U toj neizvesnosti je ostao dugo vremena, šetajući po kupeu gore-dole, od čega mu na trenutak pripade muka, te je tako morao da sedne. Nije smeo izlaziti van, jer mu je kontrolor striktno zapovedio da sedi zaključan u kabini dok se on ne vrati sa novostima, i da tako baš nikome ne otvara. Na um su mu dolazile svakakve ideje od dužine čekanja u napetoj atmosferi. Nije mogao sa mirom da sedi, pa nakon desetak minuta ponovo ustade i poče da kruži po kupeu; otvori zatim prozor i jedno vreme je samo gledao u daljinu, da bi nedugo potom ugledao ogromno naseljeno mesto kako mu se primiču. „To jedino može biti Ljubljana“, pomisli on. Nakon toga oseti treperenje čitavog tela; srce mu se razlupa, a noge mu postaše teške kao da na njima ima bremenite negve. Dah mu se skrati od strahovite nervoze da mu čak ni svež vazduh nije pomogao da se malo pribere. Sve tobože nesavladive brige koje su ga i dovukle u tuđinu sada su mu se činile kao davnašnje i ni o čemu nije razmišljao osim o raspletu ove šizme, kao da je njegov sav budući život lančano povezan sa ishodom ove neprilike. Sedeći tako, nije ni primetio da su već davno ušli u Ljubljanu dok nije osetio kako brzina voza polako tinja, te se tako primakao prozoru kada su se potpuno zaustavili. I dalje je čekao ljubaznog konduktera, a onda spazi u daljini sa prozora kako slovenački policajci odvode Azima i još jednog visokog, brkatog čoveka, elegantno odevenog. Tako zadubljenog u spasonosni prizor, prekide ga čukanje na vratima i dobro poznati glas konduktera. On se okretno u trenu obrete na drugoj strani kupea, uzbuđeno otvarajući vrata.
- Mislim da je ovo vaša torba - sa osmehom i zadovoljno mu saopšti kontrolor.
- Da... Da. Hvala vam puno, zaista... - odglume Nesib što je umešnije mogao. - Video sam sa prozora da ste ga uhapsili.
- Jesmo. Zatekli smo ga kako se sa još nekim gospodinom grčevito bori za ovaj, sada tajanstveni, ruksak. Šta imate u njemu?
- Apsolutno ništa vredno; samo osnovne higijenske i odevne stvari. Mora da su gospoda nešto permutovala ili pogrešno informisana - zbunjeno će Nesib. - Ja bih takođe izašao ovde, ukoliko to nije neki problem.
- Naravno da nije, taman posla. Izvolite - reče kondukter i učtivo se skloni sa ulaza, pružajući napred levu ruku sa ispruženom šakom, pokazujući Nesibu kuda treba da ide.
- Hvala.
Svaki korak koji je napravio bio je daleko izvan njegove volje. Kretao se strogo mehanički, slep i gluv za sve što se oko njega odigrava, čekajući samo da vidi izlaz iz ovog dramatičnog voza. Trudio se da bude hladnokrvan što je više mogao, plašeći se da u jednom trenutku ta preterana hladnokrvnost ne postane sumnjiva. Disao je duboko i samo kroz nos, osećajući kako mu snažno dobovanje srca na mahove prekida disanje. Iako je išao samo desetak metara, činilo mu se toliko dugo i mukotrpno, kao jevrejski Izlazak. A onda je tačno ispred sebe ugledao zrake sunca koji prodiru iz otvora iza ugla, kroz koji prolaženje samo znači spasenje. Nije bio toliko ni pribran kada je na sebi osetio sve te zrake koji su se pre jednog trena odbijali od patosa voza kojim on sada kroči. Tek kada je stupio na fino i luksuzno dizajniran kameni pločnik, kada ga pirnu povetarac, i kada je čuo slobodan žamor putnika i prolaznika, on se tada donekle povrati u svoj sopstveni život, iz koga se u prethodnih nekoliko minuta neopaženo isukao kao mač iz korica u srednjevekovnoj bici, i tako lebdeo tik iznad svog fizičkog otelovljenja, nepristrasno posmatrajući sopstvenu sudbinu. Sada je usrdno hitao ka ogrmnoj zgradi železničke stanice.
- Gospodine! - preseče ga glas konduktera kao katana starog japanskog senseija. „Ovde se moje putovanje završava“, rezignirano umisli i potom se neubedljivo okrenu ka njemu.
- Izvinjavam se što vas ovako zaustavljam, ali sam zaboravio da vam uručim novac za putne troškove, kao i neku vrstu satisfakcije za pretrpljeni strah – a potom mu ispruži beli koverat sa logoom austrijske železnice u gornjem desnom uglu.
- Oh. Zaista niste trebali – laknu mu kada vide razlog kondukterovog dovikivanja, a zatim snebivljivo pruži ruku i uze koverat zahvaljujući se. Kada se svesrdno pozdraviše, Nesib nastavi svoj put ka ogromnim kuloarima železničke stanice u Ljubljani, da bi se nedugo zatim našao u njima i žurio ka toaletu. Ušavaši u jednu od slobodnih kabina, on otvori ranac koji ga je skoro koštao života, pa povadi stvari iz njega koje su bile iznad postavljenog špera, obloženog kožom, ispod kojeg se nalazio nevešto sakriven novac, koji je uspeo da prenese samo usled povoljnog sticaja okolnosti i lude sreće. Uze sav novac i savi ga u papirni ubrus, koji je uzeo iz toaleta, pa ga nakon toga priveza jednim kanapom koji se sasvim neočekivano nalazio u rancu. Odbaci onaj šper, a onda stavi određene stvari u ranac, upakovan novac savi u neku staru majicu pa ga zatim spusti na one ubačene stvari, a preko toga još ostatak garderobe. Izvadi novac iz koverte, koji je dobio, i metnu ga u džep, a zatim izađe iz toaleta, pa se putem ogromnog hola nađe na ulici. Osvrnu se oko sebe razmišljajući kako dalje, i ugleda velelepno zdanje u vidu tornja, koje se nadvijalo nad, kako piše, železničkom postajom, sa ogromnim časovnikom pri vrhu. Bilo je blizu tri sata posle podne. Tada odluči da proba da se prebaci autostopom, jer su ulicom ispred stanice tutnjile drumske krstarice sa svih strana. On se primače tik uz ivicu asfaltiranog pločnika i podiže svoju ruku sa ispruženim palcem, kao jasan signal svoje namere.
Nije prošlo mnogo vremena kada se ispred njega zaustavi ogromni šleper plave boje, marke „MAN“, i iz njega promile umiljato lice postarijeg čoveka, sede kose, umornih i tužnih crnih očiju, koji ga sa usiljenim osmehom pozva da se pridruži.
- Kuda idete? – upita Nesib.
- Idem do Višegrada – odgovori šofer, sa tvrdim bosanskim akcentom.
- Odlično! – uskliknu on. – Ja idem za Novi Pazar, pa mogu sa vama baš do Višegrada.
- Haj'mo, da ne pravimo gužvu, jer je prometna ova džada – rekavši mu to, Nesib poletno uskoči u novu prevoznu kabinu, ali ovoga puta kamionsku i nadasve udobniju.
I tako pođoše oni. Vozač se strahovito dopade Nesibu, jer dugo nije imao priliku da govori sa nekim tako otvorenim i predusretljivim, da je potpuno zaboravio na ljudsku dobrotu i toplinu, koju može da pruži samo razgovor između dva čoveka koji se razumeju bez prevodioca. Nesib mu sve potanko ispriča, sve sem pohare i Azima. I to kako ide sa lažnim pasošem - mada tek pošto su bezbedno ušli u Bosnu - kako se generalno razočarao u ljudski rod, jer je pošao preko grane u potrazi za boljim životom i boljim ljudima, a našao je samo tvrdi mehanicizam i neorgansku hladnoću u tamošnjem narodu. Po ko zna koji put klimnu blago i pokajno glavom gore-dole i potvrdi kako je njegov otac uvek u pravu.
- Reče mi on da to nije tako, ali ja bi pametniji. Samo izgubih dragoceno vreme i živce.
- Život nas uči. Ne bi ti mogao s mirom da nisi pokušao da radiš po inostranstvu. Mi stariji znamo tu mladalačku zaslepljenost. Znaš kako ono kažu: da zna mladost, da može starost.
- Tačno... - reče Nesib sa osmehom.
A onda mu se i vozač otvori, nakon Nesibovog pitanja o tome koliko se već dugo bavi špedicijom.
- Od pre izvesnog vremena, nemam mnogo staža. Muka me je primorala, moj sine.
Tada dobroćudni vozač ispriča Nesibu o svojoj tegobi, koja je zadesila njegovu porodicu. Naime, njegov unuk, dete od sina jedinca, je rođen sa urođenom srčanom manom. Već se nekoliko godina vuku po bolničkim centrima Bosne, ali bez nekog nadobudnog napretka; a bolest napreduje. Raspitujući se tako, saznali su da postoji jedna klinika u Moskvi koja garantuje uspešnost operacije od čak 90 procenata. Jedini problem je novac; traže dvanaest hiljada evra.
- Mi te pare ne da nemamo, nego ih nikada nismo ni imali. Penzionisan sam profesor književnosti, ali od toga nema vajde. Tako da me evo za volanom i trudim se da prikupim što više mogu; ja sa svojih pedeset i pet ne mogu više da pružim. A da nešto prodamo, nemamo šta; da se uzajmimo, nemamo od koga. Svi smo se alarmirali i pokušavamo da nekako prikupimo taj baksuzni novac... i ko ga izmisli - reče, vodnjikavih očiju gledajući na krivudavi put.
Nesib nastavi da ga setno posmatra neko vreme, ništa ne progovarajući. Bio je zatečen iskrenošću tog čoveka, koji je zračio nekom iskonskom dobrotom. Jasno je da svi ljudi pate u određenim trenucima života, bez obzira na njihovo imovinsko, zdravstveno ili porodično stanje. Taj osećaj tuge je često sličan, ako ne i istovetan, ali je samo podstrek različit; što proizilazi iz raznolikosti ljudske psihe. Duboko se sažalio nad tim čovekom, ali je istovremeno bio oduševljen snagom njegovog duha; da i pored toga što je u tim godinama shvatio svu prolaznost i ništavnost, ne odustaje od njega tek tako, već se grčevito bori za svoje potomke u zavidnim godinama. A vozač nastavi, kao pod uticajem telepatije.
- Znaš, sine, kada dođeš u ove godine, jasno vidiš da se kraj bliži; kraj nečega za šta si mislio da nikada neće doći. Onda je teško pomiriti se sa tim da je sve ovo baš tako kratko i da nema nečega većeg. Nekako kada pogledam svoje najbliže, bude mi mnogo lakše, iako znam da kroz koje koleno niko za mene neće ni znati. Što je rekao Marko Aurelije: „Smrt je odmor od čulnih prepreka, nagona koji se sa nama poigravaju, od skretanja misli i od služenja telesnom“.
- Lepo, lepo... A vi to znate napamet? - upita Nesib.
- Naravno. Kao profesor književnosti morao sam da čitam sve i svašta. A ovaj me je rimski imperator potpuno oduševio svojim mislima.
Nesibu je sve to čitanje bilo strano i nije razumevao porive tih ljudi. Nisu to bile za njega dangube koje uživaju u nekoj vrsti lenstvovanja, već samo ljudi sa totalno, za njega, nepojmljivim stavovima. Ali sada je taj sav nered u mislima dobio neki smisao i poredak, jer je razgovor sa ovim čovekom u njemu probudio želju da razume i prihvati ljude sa različitim idejama i shvatanjima.
Ćutao je i gledao na drum, boreći se sa svojim mislima. Ponovo je razmišljao o svojoj porodici i svojoj budućnosti. Bezmalo, ovaj čovek ga je puno ohrabrio, ali je ipak osećao jaku grižu savesti zato što nije poslušao svoga oca, a ona ga je trenutno razjedala kao najjača gorušica. A da ga je poslušao, nikada ne bi upoznao ovog divnog stvora, koji je naizgled opušteno šoferisao, iako mu je na glavi bila srceparajuća muka koja ga je cepala na komade; a on se tako vešto prišivao.
Putovali su dugo, jer je kamion bio pod teretom. Rano ujutru sledećeg dana, dok su pravili jednu nužnu pauzu nedaleko od Višegrada, Nesib je, nakon posete javnom wc-u, u obližnjoj bakalnici kupio dva voćna soka, jedan čuveni „Plazma“ keks i jedan super lepak, a onda se nakon izvesnog vremena vratio u kamion. Kada su nastavili put, on je ljubazno vozaču ponudio sok, što je ovaj posle kratkog ubeđivanja prihvatio.
Nije prošlo ni punih sat vremena, a već su stigli u Višegrad. Vozač mu je objašnjavao put ka autobuskoj stanici, koja nije bila daleko od mesta njihovog rastanka.
- Znači, drži se tog pravca i nećeš zalutati.
- Hvala vam najlepše. Uživao sam u putovanju sa vama, i od srca vam želim sve najbolje u životu; da sve prođe kako treba, ako Bog da.
- I ja tebi želim sve najsvetlije. Bilo mi je zadovoljstvo što sam naišao na tebe.
U tom izlivu altruističkih emocija i plimi iskrenih želja, oni krenuše svak svojim putem, koji se, kao dve prave u ravni, samo za jedan tren ukrstio.
Nesib taman zalupi suvozačeva vrata i kamion polako krenu, da bi odmah potrčao ka njemu, lupajući po prikolici, istovremeno zviždući. Vozač ga ugleda na retrovizoru i zaustavi svoju drumsku krstaricu.
- Zaboravio sam da vam dam ovaj keks za maloga; puno ga pozdravite i poljubite od mene, i želim mu skoro ozdravljenje.
Vozač se iskreno nasmeja.
- Zaista lepo od tebe što si se setio. Hvala. Naravno da ću ga poljubiti i pozdraviti. Hvala još jednom.
Konačno se rastaše. Nesib pogledom otprati kamion koji zamače u jednu ulicu, a onda se okrenu i krenu putem autobuske stanice. Idući tako, na um mu, u duhu višesatnog razgovora sa vozačem, dođe jedna i jedina izreka koju je znao, mada nije znao odakle: „Naša najveća slava nije u tome što nikada ne padnemo, već što ustanemo posle pada“.
I tako nadahnut iz korena pođe putem Novog Pazara, grickajući usput onu „Plazmu“.
No comments:
Post a Comment