Pečalba (I deo)

U ranim posleponoćnim časovima jedne martovske večeri, u čuvenoj staroj pazarskoj birtiji, sede za stolom četiri čoveka, dva brata i dva njihova prijatelja i govore o teškoj ekonomskoj situaciji, kao i o mogućnostima za iznalaženje načina da se te teškoće prebrode.

– Mnogo se teško živi – reče stariji od ove braće, Ibro, koji je važio za vrsnog kavgadžiju kome često i nije potreban povod za tuču. – Evo, već par dana nemam ni za cigare, a kamo li za nešto više.

– Ada tebi ni ne treba. Imaš samo sebe da gledaš. Šta bi radio da imaš kakvog roblja? – upita ga jedan od dvojice prijatelja, Mesko.

– Pf... Još ću o tome da mislim.

– Ja planiram da idem preko granice. Ovde hleba nema – ubaci se mlađi brat, Azim, i delovaše odlučno i smelo.

– Ti da ideš? – uzjoguni se njegov brat. - Pa, ti ne umeš ni nos da obrišeš kako valja, a jok da ideš u tu džunglu i da tamo negde, demek, zaradiš neke pare.

– Svoga ti posla, ja ću se nekako snać’, nisam ni ja svilena morala. Po ulici sam dosta naučio, razne situacije proš’o; ali hoću sad stvarno da probam da zaradim nešto pošteno.

Na to se svi nasmejaše ironično i podrugljivo, ne verujući mu na reč. Ovaj drugi njihov prijatelj je bio ćutljive prirode, pa joj je i sada ostao dosledan. Pratio bi tok razgovora sa svojom pozamašnom glavom, crvenih, nabreklih obraza i mutnih očiju. Pokatkad bi se neopaženo nasmejao na njihove pošalice, ali bi se samo primetilo truskanje celog njegovog dežmekastog tela.

U jednom drugom kraju grada, sin je sa ocem takođe vodio jedan noćni razgovor na istu temu. Dvadesetpetogodišnji Nesib je ocu predočio svoj plan da napusti zemlju u potrazi za nekim boljim uslovima, prijatnijim okruženjem i poštenijim ljudima. Ocu ne beše svejedno.

– Ada ni tamo nije stanje k’o što ti misliš. Danas su ti svi u krizi, moj sine. Pogledaj samo novine i biće ti sve jasno.

– Znam, babo. Ali, bre, tamo se može i sa običnim poslovima živet’. Ovo ovde je rusvaj. Svi živi samo obmanjuju ova’ napaćeni narod. Ma, beži... – ogorčeno će Nesib.

– Polako, pa nije baš sve tako. Možda bude bolje za koju godinu. Vidiš ove neke nove reforme sprovode, trude se da bude ljudima bolje – pokuša otac da ga privoli da ostane.

– Babo, nemam ja vremena da sedim i čekam da bude bolje. Imam 25 godina, vreme je polako da se i ženim. A koju da namamim da se za mene uda sa ovakvim stanjem? Banke prebijene nemam. I ova kuća treba da se renovira... Odakle?

– Ma ima dobrih devojaka koliko voliš, bre. Samo ih treba iskopat’, pa sa njom da izgradiš dom.

– Baš, vala, iskopat’. To što je valjalo, babo, to je sve pomrlo il’ se poudalo. Tvoje vreme je drugačije bilo. Ove današnje ništa ne gledaju, sem para. Tako da nemam nekog izbora, moram da im dam ono što traže.

– Pa, je l’ to stvarno takvo stanje? – upita otac zbunjeno.

– Ada, ono jes’ i nije. Al’ ko da kopa i traži te unikate među ženskinjom. Ovako lakše; odeš, zaradiš, doteraš dobra kola i doneseš para, i nema ništa da brineš.

– E, moj sine. Kad bi to tako išlo lako. Ja kad ti vikah da nastaviš sa školom, ti... Hajirli bilo.

I ne mogaše otac da razuveri svoga sina od njegove ideje. On se ubrzo poče spremati za svoje putešestvije. Pronađe neke poznanike po Austriji i Francuskoj, koji su mu obećavali da mogu da mu pomognu. Ovaj prijatelj iz Austrije mu bi poverljiviji, a i kraća je destinacija, pa on prihvati da dođe i preuzme jedan poslić u Gracu, u jednoj samoposluzi, kao neki održavalac rafova sa artiklima i istovarivač robe. Ovaj njegov školski prijatelj iz Graca, Damir, mu je sredio bugarski pasoš na ime Vasilij Panov, koji mu jedne večeri donese neki čudak bizarnog držanja na unapred dogovoreno mesto, a koji pri tom nije progovorio ni reči; nesigurnost radi njegove sopstvene sigurnosti, kako je on u glavi definisao ovaj čin. Naravno, on to svojoj porodici nije ni pominjao, niti je smeo. Uspeo je da se uzajmi kod prijatelja za kartu i za „ne daj, Bože“, pa se odluči da krene, pored sveg očevog protivljenja toj, kako je nazivao, vratolomiji.

Spakovao je nešto od neophodnih osnovnih stvari i potrepština, kupio autobusku kartu u jednom pravcu i zaputio se u „beli svet“. 

Na tom putavanju, koje se oduljilo zbog gužve na granicama, on je na jednoj pauzi upoznao jednog od svojih saputnika, koji se, čudno, zaputio baš u isti grad i baš u potrazi za boljim životom.

– I ti si tamo krenuo?! Pa, i ja idem tamo. Doduše nemam nikakvog prijatelja kao ti, ali nadam se da ću se snać’, ako Bog da – prozbori Azim, ne uspevši da skrije zadovoljastvo što i neće biti potpuno sam.

– He, he... Sudbina. A gde si i kako našao posao? – upita ga Nesib.

– Prijatelj mojeg brata mi je naš’o pos’o vozača u nekakvoj pekari, šta ja znam... A ti?

– Slična je veza k’o tvoja, samo što je ovo moj lični prijatelj, školski. A radiću u samoposluzi k’o istovarivač robe, i da, ono, punim rafove kad mušterije budu kupovale; da rafovi budu uvek puni i složeni; eto to, otprilike. Ali, ne idem na svoje ime, nego k’o neki Bugarin – reče mu Nesib, pošto oseti da može da mu veruje.

– Pa dobro. Ja sam iz Rumunije – reče Azim i nesmejaše se.

Putovanje se nastavi po krševima, živopisnim predelima i putevima krivudavim poput meandara, da bi se mnogo kasnije izašlo na auto–put i putovanje postalo mnogo ugodnije. 

Azim je bio stariji od Nesiba nekih desetak godina, i Nesib je u njemu video starijeg brata. I njemu je bilo mnogo prijatnije da ima nekoga na koga može, kanda, da se osloni ako ga savladaju nepredviđene okolnosti, i oseti nemoć sopstvenog Ja. Mislio je kako otac ipak nije bio u pravu i kako usud može da napravi gomilu situacija na koje ni ne računamo, a koje mogu da nam budu samo od koristi. Bio je zadovoljan svojom odlukom da postupi kako on misli da je najbolje.

Stigavši u Grac, smestio se kod svog prijatelja, koji je već izvesno vreme u Austriji, seleći se iz grada u grad u potrazi za boljim poslom. Živeo je sam, i skoro da se njih dvojica i nisu viđali. Nesib je radio poslepodnevne smene, kada bi se Damir, kako mu je bilo ime, vraćao sa posla; i tako bi se mimoilazili kao da i u stanu rade po smenama. Što se Nesibovog obećanog posla tiče, sve je bilo kako je i dogovoreno. Odmah je počeo da radi i da zarađuje izvesne sume, koje su bile mnogo manje od očekivanih; a i sve je teklo znatno sporije nego što je planirao. Za prve dve nedelje rada uspeo je da uštedi nepunih 300 evra, koje je smatrao praktično ništavnim u poređenju sa njegovim ambicijama. Za te dve nedelje se uopšte nije čuo niti video sa Azimom, i shodno tome nije ni mogao znati kako njemu ide i ima li i on sličnih problema sa sopstvenim željama i nadama. Hteo je nekako da stupi u kontakt sa njim, pa se probudio rano ujutru kako bi zatekao Damira pre nego što ode na posao i zamoli ga da mu se raspita po njhovim internim krugovima o Azimu, ne bi li se ponovo sreli, jer nisu imali pojma gde se nalaze njihovi smeštaji niti kako im se zovu firme za koje će raditi.

Tako i bi. Ujutru zateče Damira kako se sprema za posao i dođe k njemu sa svojom molbom. Zatim mu dade informacije koje je imao i znao o Azimu, i reče mu da ga što pre obavesti.

– Ne brini – ohrabri ga Damir – naći ćemo ga sto posto ako bude u gradu.

– Misliš da je otiš’o negde?

– Pa, ne bi bilo čudno da promeni sredinu u nadi da će da nađe bolji pos’o. Ja sam prošpart’o Austriju uzduž i popreko, šta nisam sve radio...

Nesib samo klimnu glavom prihvatajući Damirovo mišljenje, pa se rastaše. Ovaj ode u krevet, a Damir svome mučnom poslu.

Kada se Nesib toga dana vratio sa posla, kasnije uveče, Damir je već spavao, ali je video jednu ceduljicu na svom noćnom stočiću sa ružnim i nečitkim rukopisom. Uze ga i poče da dešifruje, blago se smešeći. „Eh, da je živ Šampolion“, pomisli sarkastično, a onda mu bi i malo krivo na tu pomisao, jer je ga je Damir toliko zadužio, da mu to verovatno nikada neće moći vratiti, a on je još našao za shodno da se podsmeva njegovoj nepismenosti. Krenu da razmišlja o tome šta sve ljudi nisu spremni da rade za hleb nasušni; potčine sve ostale sfere života toj neumoljivoj mašineriji i na kraju opet nemaju ništa od toga. To je veliko zlo, a ne može mu se odupreti.

Pročita on nekako taj Damirov manuskript blagodareći svojoj pronicljivosti, i iz njega dobi neophodne podatke o svom, tobože, osloncu u tuđini, na koji je računao dok su putovali i razgovarali o svemu. Sačekaće jutro, pa će ga pozvati. Potom prepisa sve podatke uredno na novi papir, a zatim okrenu poleđinu Damirove ceduljice i izjavi mu duboku zahvalnost, podstaknut malopređašnjom oholom mišlju o njegovoj pismenosti, i ostavi mu je pored kreveta, pa pođe na počinak, nestrpljivo očekujući buđenje. Bilo mu je neprijatno da ponovo maltretira Damira da mu pomogne i pronađe još koji posao, jer ni taj čovek nije dužan da ga toliko zbrinjava kao da mu je najrođeniji. Zato je rešio da potraži Azima, sa kojim se nadao da će moći da postigne neki uspeh, jer mu se učinio kao sposoban i vešt zanatlija.

Čim otvori oči i izmiri svoje jutarnje obaveze prema telu, on se dade brže–bolje u akciju potrage za svojim prijateljem. Damir mu je našao čak i broj mobilnog telefona, kao i adresu firme u kojoj radi, ukoliko broj mobilnog ne bude u funkciji. Međutim, čim je okrenuo broj, uspostavi se konekcija i aparat sa druge strane poče da zvoni. Nesibu se razlupa srce od uzbuđenja, kao kada se prvi put zove simpatija, pa postoji taj iskonski strah od neizvesnosti. Azim se ubrzo javi, očigledno iz sna, jer je bio dezorijentisan. Trebalo mu je nekih pola minuta da se sporazume sa Nesibom i shvati o kome i čemu se radi. Odmah nakon tog epohalnog otkrića oni se dogovoriše da se nađu za tri sata, jer se Azim nemnogo pre vratio sa posla i bio mu je neophodan san.

Tako se oni sastaše na dogovorenom mestu u kasnim popodnevnim časovima, i krenuše u šetnju duž reke Mure. Kada jedan drugome obznaniše trenutno stanje, bilo im je jasno da se nešto mora činiti, jer ni jednom ni drugom nije išlo kako treba. Azim je o tom problemu već razmišljao, i po njegovom mišljenju, on je imao rešenje ove glavolomke.

– Ali je plan malo podmuk’o – reče on. – Ne znam da l’ si ti spreman na to; za ovo treba jaka petlja.

– O čemu se radi, čoveče?

– Pazi ovamo. Ja, pošto rano ujutro raznosim hlebove i peciva po marketima, imam ključeve od tih lokala. E, sad. Postoji jedan supermarket od kojeg možemo da se okoristimo, znaš u kojem smislu.

– Je l’ ti to hoćeš da lopužam? – usprotivi se Nesib.

– Stani, bre. Ovo je otmena i inteligentna prevara; nije krađa. Slušaj – demagoški mu priđe Azim. – Oni nedeljno isporučuju novac, pojma nemam što. Za to vreme, on je u sefu u kancelariji upravnika tog supermarketa. Ja ću sve to da odradim za vrlo kratko vreme, tako da oni neće moć’ jedno izvesno vreme ni da primete da je počinjena kra... prevara – ispravi se. – Ovako ćemo: ujutro kad ja dođem sa onim vozilom, nešto k’o kobmi, i ti ćeš bit’ sa mnom. Pokupiću te negde usput gde se dogovorimo, nebitno. Ubaciću te tamo pozadi sa ovim testom što ga teram, a ti se tu prišuti malo. Znači, kad stignemo tamo, ima, demek, neki čuvar. Star je i često drema, a mi ćemo to jutro još više poranit’. Pazi, ja otvaram vrata i ulazimo zajedno sa korpama sa hlebom; onda ja trčim tamo ka kancelariji, začas ću otvorit’ vrata, a i sef je neki običan, snimio sam ga i mislim da neće bit’ problema. Trebaće mi nekih desetak minuta da to sredim...

– Ha, ha, ha – grohotom se nasmeja Nesib i zamalo se zagrcnu. – Jesi l’ normalan? Za deset minuta da prođeš kroz jednu bravu i jedan sef?

– Ada, brate, u Pazaru nema te brave ni sefa koji ja nisam mog’o da otvorim. Moj burazer me tim cakama naučio, a on je otvar’o sefove po celoj Evropi i šire, i nikad ga niko nije uhvatio – uskliknu sa ponosom Azim.

– Pa, znaš li ti šta će bit’ ako nas uhvate ovde?

– Nema šanse! Ada, veruj mi, insane – kaza on ubedljivo. Rasprava potraja još koji trenutak i na kraju Nesib ipak pristade kada je čuo o kojoj svoti je reč.

– I gledaj; ti se tu vrtiš dok ja ovamo završavam. Ako slučajno ovaj čuvar ustane ili dođe da vidi šta radim, lako ćemo s njim.

– Allahu mili! – plahovito će Nesib. – Pa, nećes valjda još i da ubijamo ljude?

– Ada, jok, bre... Obustavićemo akciju i objasnit’ mu da si ti moj pomoćnik; da imamo više posla ili tako nešto. Dalje... Ako sve protekne kako treba, tad dolazi tvoja uloga. Ovako ćemo: da bi sve proteklo neprimetno, ne smemo da pokupimo pare i da bežimo, je l’? Nego ćeš ti sa parama, koje ćemo da stavimo u neku običnu torbu ili ranac, da se zabiješ u wc, njihov. Veliki je to wc, nemo’ da brineš.

– I šta da radim ja? – zbunjeno upita.

–Čekaš tamo. Kad se market otvori, i kad čuješ galamu, kad uđe malo više mušterija, ti izađeš normalno, k’o da te muha nije pečila. Niko te neće ni primetit’. Kad to uradiš, sedamo na voz i brišemo za Ljubljanu, a tamo ja imam veze da nas prebace što brže. 

Tada nasta pauza. Obojica su razmišljali o mogućim situacijama, komplikacijama i neželjenim epilozima. Azim je bio stenovito ubeđen u uspešnost svoga plana, dok je Nesib podozrivo posmatrao celokupnu ideju. Palo mu je na pamet da on može da bude samo žrtva nekog većeg plana i da padne u nemilosrdne šake tamošnjim organima reda, pa popreko pogleda na Azima, a ovaj se beše udubio u sebe, sklapajući dalje konstrukciju svog maestralnog zdanja. „Ne deluje mi da je toliko pokvaren. Pokavren jeste, ali nije valjda toliko...“, namisli on, pa mu potom padoše na pamet majka, sestra i otac, i njihovo strašno razočaranje njegovim postupkom. Ali ga to i ne dotače toliko. „To neće, bre, niko ni da sazna“, i s tim ubeđenjem još malo poćuta, dok Azim ne prekide ovaj nemi intermeco.

– Ti, naravno, tad uzmi slobodan dan, ili još bolje dva, da bi sve bilo što manje sumnjivo.

– Napraviću probleme Damiru, čoveče.

– Ma, jok. Njega ni ne znaju, ni tebe, a ni mene ne znaju, isto. Ovde smo pod lažnim imenima. Ti k’o Bugarin, a ja k’o Rumun. Jesi l’ zaboravio to, Vasilije? – podseti ga Azim uz osmeh. A ovome tada laknu, jer je bio totalno zaboravio da je tamo pod alter egom.

– Jesam, Mirče. I sad mi je mnogo prijatnije – nakon čega obojica prasnuše u smeh.

I njih dvojica sklopiše tu dogovor, taman kada je bilo vreme da Nesib krene svom poslu. Dogovorili su se da od sutra počnu sa pripremama i krenu u konačnu razradu plana.

U naredne dve nedelje su marljivo radili na kultivisanju njihove tamne umišljotine. U par navrata se Nesib odlučno protivio nekim delovima plana, pa čak je i hteo da odustane od čitave sulude ideje, ali ga je Azim političkim govorima osujećivao u tome. Onda bi Nesib nanovo počinjao da pronalazi moralne primese čitave ideje kako bi umirio svoju uzjogunjenu savest i malo je etički pothranio. I to bi mu uspevalo. Umeo je da prevari razum; da mu kao mamac dade par nesuvislih isprika, bespogovorno ih, kao som, prihvatajući, ne dajući pri tom zdravoj strani razuma ni reč. Jedino je tako sve funkcionisalo; jedino i tako može uopšte da funkcioniše taj neprirodni ljudski poriv ka takvim radnjama.

Nakon te dve nedelje mukotrpnog i napetog rada, došao je dan uoči realizacije celog projekta. Mukotrpnost je utihla, a napetost proporcionalno porasla. Kupili su dve karte za Ljubljanu, u drugoj klasi, ne bi li što manje bili sumnjivi. Voz je polazio u deset časova ujutru. Do tada je Azim trebao da isporuči sva peciva i da razduži vozilo, a Nesib je imao samo da čeka, pod uslovom da je sve pre toga prošlo kako su i zacrtali. Nesib je uzeo dva slobodna dana, a Azim je rezervisao tri dana nakon sutrašnjeg dana, odnosno dana implementacije plana. To veče se Nesib javio Damiru da će prenoćiti kod Azima, a kada je ovaj zaspao, on je sastavio jedno oproštajno pismo u kome mu je sve detaljno opisao i dao mu Azimove podatke da ga prijavi Interpolu u slučaju da ga ovaj prevari, ubije ili šta god; kao i da čeka njegov, Nesibov, poziv kada bude na sigurnom. Pismo je ostavio u svojoj sobi, kako bi ga ovaj pronašao tek sutra ili za koji dan. Kada je sve to odradio on izađe van. Dogovor je bio da ne nose sa sobom ništa od stvari, a sve u cilju agilnijeg kretanja; pa je on idući ulicama Graca, tog lepog i starog austrijskog grada, mislio o svojoj porodici dok se mimoilazio sa ljudima za koje je mislio da nemaju nikakvih problema i kojima će sutrašnji dan biti banalan kao i svaki drugi, a njemu sudbonosan. Dan kada će njegov usud krenuti drugim pravcem od onog o kome je on sanjao dok je boravio u svom mirnom i toplom, a sada tako dalekom i nedostižnom domu, domu za koji više nije siguran ni da je ikada bio njegov. Ali, tešio je sebe da će se sutra sve rešiti, pa kako bude nek bude.

Malo kasnije stiže on kod Azima, i na njegov predlog odlučiše da ništa ne govore o planu, jer su ga stotinu puta pretresli uzduž i popreko, već da samo legnu i da probaju da zaspu. San ni jednom ni drugom nije dolazio na oči, a nisu imali ništa drugo o čemu bi razgovarali osim o sutrašnjoj akciji, a o njoj su odlučili da ne govore, pa su tako obojica zverali u plafon i slušali šumove i povremenu graju koja je dolazila spolja. Tek najednom, Azim zahrka teškim snom. „Ovome je sve ravno...“, namisli Nesib boreći sa usiljenom insomnijom. Ne preosta mu ništa drugo nego da se u tvrdom krevetu tiho moli Bogu, osećajući se licemerno i podlo. Molio je za oprost, i u tome ga je san obuzeo.

Nije se sećao nikakvog sna, osim da se stalno vozi u nekom vozilu po kojekakvim rupama i usecima od čega se sav tresao. Kada otvori oči, ugleda Azima kako ga drmajući budi.

- Diži se, bre, čoveče! Ja pomisli' da si umro od straha - i nasmeja se.

- Uh... Koliko je sat? - upita Nesib, buncajući na mahove.

- Tri i deset. Vreme je.