Sve
ja to razumem i prihvatam. Potpuno se slažem da je život kratak i mnogo brže
prolazan nego što možemo i da zamislimo, te tako ga treba što čvršće ukrotiti i
pripitomiti; treba ga koristiti i biti od koristi. Shvatam, treba se mudro
ponašati u svakoj datoj situaciji; znam da moralna gotovost zahteva odricanje i
patnje, ali joj treba stremiti tokom ličnog veka. Ljudi su potpuno u pravu kada
savetuju da ne treba svašta pričati i gubiti, ionako krhko, vreme uzalud; ne
valja se ogovarati, čavrljati svašta iza leđa o drugim ljudima a onda to
neumorno prikrivati pred njima, dovoditi sebe na rub srama, obasuti se
hipokrizijom i tako čamiti. To se ne valja.
Isto
tako, svesno potvrđujem da treba poštovati svako živo biće na planeti, i to
onako javno iskazivati, ne kao neki. Jasno je da kada već otvoriš usta trebaš
se potruditi da nešto lepo i umiljato izađe iz njih, artikulisano, kako kažu;
da budeš slatkorečiv i odmeren. Jednostavno se mora biti pristojan, mora;
dalje, uvažavati starije, biti dobrostiv prema mlađima, a sa vrsnicima onako bratski.
Sve po grubo isklesanom običajnom zakoniku. Ne zapodevati neke maratonske i
besciljne divane od kojih jezik može utrnuti i usta se osušiti, pa tako
nenamerno i naivno ostati nedorečen, neprihvaćen u društvu. Čovek, prosto, mora
stojati iza svake reči koju izgovori; a to znači zaista misliti ono što iskaže
svojim darom govora. Poštovati tuđe dostojanstvo, a svoje čuvati.
Sve
ja to razumem i prihvatam, ali meni tako s vremena na vreme nedostaje i poneka
prazna priča.
Objavljeno u zborniku "Najkraće priče 2012" (IK Alma)
dosta ima toga jakog ovde.. sve u svemu svidja mi se , ne bih bio cinik , mada sam bio malo metaforican sa predhodnim postom. svidja mi se sto je o dostojanstvu. nastavi dalje.
ReplyDeletePostoji jedna jako zanimljiva vežba koja se radi u grupi ljudi. Svako treba da kaže jednu rečenicu, koja nema veze sa onom prethodnika, pa sve tako u krug nekoliko puta. Prazne rečenice, bez ikakvog smisla u tom trenutku. Iznenađujuće je kolika bliskost se stvara među ljudima. A naučeni smo da mudrujemo, da govorimo smisleno, što neke situacije i zahtevaju. Bliskost je već nešto drugo. Prazne priče je ne opterećuju....
ReplyDelete