Molba

Ja od svog života nikada nisam tražio mnogo, ne bezobrazno mnogo. Želeo sam samo da budem srećan, ne da se patim sa njim; da se ima za hleba nasušnog i da imam nešto porodice uza se. Nije lepo umirati sâm. Jednom sam tako bio na samrti. Sâm na samrti. Nisam imao na koga da pomislim, koga da ostavim iza sebe. Samo ja i smrt. I ta me beštija i dalje ostavi da bitišem, pored sve moje želje da se otisnem. Tada sam shvatio da je moja volja ništavna. Ni smrt me neće kada ja hoću; grad vrvi od silnih umrlica, a moje – nigde. Moje proleće je počelo lepo, ali se sve nakon njega pretvorilo u košmar iz kojeg je nemoguće pobeći. Ja sam zaista sâm!

Dok sam počinjao da polako razumevam ovaj veštački svet, čije su ustrojstvo ljudi osmislili zarad ličnih ciljeva, i kako u njemu život funkcioniše, sve mi je tako odmaklo da godinama kaskam, i nisam mu mogao nikako dokaskati i ravnopravno se nositi sa ostalim ljudima. Nemam ni prijatelja, oni su odlepršali svojim putevima slobode.

Ostajem ovde, i dalje sâm. Misli su moje zatočene, moje su želje presahle, a moja volja je odavno kapitulirala. Umoran od življenja, čekam kosača da me uhorizontali, a zemlju da me sa ostalima poplasti.

Objavljeno u zborniku "O malim i velikim stvarima" (IK Alma)