Ispovest jednog klovna

Nikada neću razumeti šta u tome ima čudno i ponižavajuće. Ja volim da budem klovn, da izigravam budalu da bi se drugi smejali i u tome uživali. Ne vidim šta ima loše u tome. Izmamiti osmeh na lice najtužnijem čoveku za mene je životni poziv, smisao postojanja.

Šta ja u stvari radim? Prosipam prazne reči i besmislene šale, mahnito skačem i pravim uvrnute zvuke ustima, kolutam očima, vidno pomeram uši, širim nozdrve. I još mnogo toga. Deca uživaju u tome. Ona ne znaju ko je čovek iza šminke i zbog čega to radi. Sigurno ne znaju da i taj klovn možda ima istu takvu decu kod kuće kojima su dodijale njegove šale i kostimi, pa utehu traži u graji i smehu tuđe dece. Dok, roditelji te dece na klovna gledaju kao na mašinu za zabavljanje bez ikakvih emocija, mada treba da znaju da se ispod odežde nalazi ljudsko biće. I ako pomisle na to, ukoliko im to nekim čudom padne na pamet, onda se u njima probudilo saosećanje. Gledaju u klovna i u njemu vide čoveka vrlo čudnog zanata, podvojenu ličnost. Zato ja poslove ugovaram najčešće telefonom, ali ako neki roditelj baš insistira na viđenju, onda striktno dolazim pod punom opremom. Jer, zamislite kako to čudno izgleda kada znate ko je ispod te šarene odeće. Ujutru sasvim običan građanin sa redovnim poslom, popodne luda koja neumorno zabavlja dečicu, a uveče ozbiljan čovek koji sa svojom porodicom odlazi u restoran na večeru. To je lice i naličje ljudskog života. Jedno tužno obećanje sebi, ništavna usluga svome egu.

Ali, ja to volim, ja uživam u tom poslu. Volim da nasmejavam ljude. Volim da se smeju i kada to ne žele, onako iz pristojnosti. Još uvek se nije desilo da ne mogu da prodrem do nečijeg smeha, da uništim onu usiljenu ozbiljnost koja bi trebala da predstavlja otmenost i dostojanstvo. Uzimam to stegnuto i kruto lice pravih linija, krivim ih polagano, pretvaram ih u smešak alhemijskom formulom. Da, to sam ja! Čovek na usluzi drugima, katalizator smeha i razbibrige. Uzdižem druge ponižavajući sebe. Lude i nakaradne želje roditelja pretvaram u stvarnost zato što oni nemaju tu hrabrost pred svojom rođenom decom. Nekada me polivaju sokovima, gađaju voćem i jajima, lupaju mi papirne tanjire sa tortom u lice kao u crtanim filmovima, jašu me i neretko udaraju; budi ovo, budi ono i ja to sve budem. Ne vidim šta ima loše u ovom poslu. Ljudi se smeju, zar to nije najvažnije? Makar i na trenutak.

Ali, ko sam ja zapravo? Možda se neko nekada upitao da li se ja smejem nečijim šalama. Slično kao Raselov paradoks: ako klovn nasmejava sve ljude - ko nasmejava klovna? Niko! Ja se odavno ne smejem. Iz razloga što svaki čovek teži onome što nema ja se i bavim ovim poslom. Svi su uzimali da je Eros lep dok Sokrat nije objasnio da on nije takav jer teži upravo tome. Ne smejem se, ali osećam smeh drugih. Ispunjava me njihova radost i sposobnost osmeha. U njihovom društvu ja naslućujem unutrašnji smeh koji je ubijen u svom razvoju, u začetku. Osećam mrtvi potencijal onog treperenja a koji drugi u potpunosti proživljavaju. Oni popunjavaju prazninu koja se nalazi ispod maske, ispunjavaju ništavilo koje se nikako drugačije ne može ispuniti. To je tuga jednog groznog, uslovljenog iskustva: manjkavog po prirodi, mada savršenog u osećajnosti. 

Smeh je iz mene nestao kao prvi zapisi pamćenja, kao sećanje na davni početak jednog postojanja. Postojanja koje ne mogu drugačije razumeti nego posmatrajući dok se rađa iz drugog početka koje se odvija pred mojim svesnim bićem. Samo tako razumem i znam za svoje, nikako drugačije. I baš tako znam šta je smeh: posmatrajući kako se razvija i manifestuje iz drugih, ja sam ubeđen da je nekada pripadao i meni. Nekada, kada nije vredelo pamtiti ga, kada se nametao kao neodvojivi deo čoveka, nešto što se samo po sebi podrazumeva. Kada ga nije trebalo dozivati gluvim ehom, budeći taj prafenomen u sebi. Ja čvrsto osećam da se u meni smeje atrofija pravog smeha, pokušaj jedne radosti. Nekada stanem pred ogledalom i bledom imitacijom razvlačim lice u nešto nalik osmehu, u neki vid tihog i šizofrenog podražavanja toj atrofiji. Uz prividnu mogućnost doživljaja, sav moj trud ostane u toj hladnoj refleksiji; u turobnom traganju za istinskim razvojem. Na tome se sve završi.

Zato ja volim svoj posao, jer drugačije ne bih mogao osetiti klicu smeha koja se ubrzo raspline kao izdisaj pijanca. To je razlog zbog kojeg jurim od čoveka do čoveka tražeći u njemu bedno spasenje u trenutku, praveći budalu od sebe.

Smešan sam. To mi je posao.

Druga nagrada časopisa Avlija za najbolju priču u regionu za 2014. godinu