Povratak metafizike I (prolog)

Oduvek postoji svet koji nestaje i svet koji se stvara. Ta fantazmagorična smena koja, ako je ne osmotrimo makar na tren, prolazi mimo nas neopaženo, zapravo predstavlja celi čovekov život. Jer, smena svetova i rezonovanja nije nešto što se samo desi i završi, već je to proces u vremenu, svakom vremenu, beskonačnom vremenu. Čovek pada kroz vreme, pa se može reći da se čovekov život uglavnom svodi na to kako što lakše pasti, odnosno kako se što udobnije dočekati nakon pada. U prirodi vremena je da nestaje i da prolazi, kao i sam čovek. On je, na koncu, jedno sa vremenom. Iz takve predodređenosti i organske sraslosti, razvija se duboko nepoznavanje i nerazumevanje prirode vremena; neopažanje proticanja u kakvom višem smislu. Kao što ne možemo opaziti i ispratiti sve hemijske procese u organizmu, tako paralelno stoje stvari i sa vremenskim procesima. Opažamo ih samo u tačkama i događajima, dakle pomoću prostora. Da shvatimo i poverujemo da vreme neumitno prolazi pomaže nam sećanje, jer ono uvek govori o trenucima koji su bili, dakle o prošlosti u kojoj su se odvili; a prošlost je građa života i svesti, koja se nedvosmisleno odvila u određenim tačkama životne etape pojedinca. Sada, da bi takvo prolaženje i odvijanje bilo mogućno, to jeste kako bismo smeli i znali i bili sigurni u njegov prolazak, potreban je smer kretanja ne bi li bili u stanju da ga označimo kao nešto što je prošlo, jer upravo to što je prošlo postoji kao tačka na nekoj ranijoj deonici životne trajektorije.

Flamarionov drvorez (kolorizovano)

Te tačke uglavnom predstavljaju određene prekretnice, gde su jedne individualne a druge kolektivne prirode. Ovde ćemo se koncentrisati na individualne i odmah reći da se život modernog čoveka gotovo ništa ne razlikuje od života antičkog čoveka u svojim suštinskim borbama. Besmisao i apsurd nisu nepoznati pojmovi ni antičkom čoveku niti bilo kojem drugom. Ti pojmovi su zapravo i došli s njim. Ono što čoveka održava u životu i što popunjava taj rascep između njega i apsurda je metafizika - drevna odbrambena tehnika. Apstraktno mišljenje koje nastoji objasniti sve fenomene od vitalnog značaja opstojanja; duhovna energija, snaga uma u svojim najvišim dometima; beskrajna promisao kao širokopojasni spreg analitičke i spekulativne misli. No, čemu ona služi i zašto nam je važna?

Pismo za mog drugog prijatelja

Kažu da je čovek koji za života stekne jednog pravog prijatelja srećan čovek, a ako nekim čudom stekne dva prava - da je već ludo srećan čovek. Sada, iz ove teške perspektive, ne znam kako bih smatrao sebe, kao čoveka koji je sa nepunih četrdeset godina svog života ispratio dva prava prijatelja. Iako sam imao privilegiju i zadovoljstvo da sa njima provedem skoro pa celokupan dosadašnji život, ne mogu da se otmem turobnom utisku da je sve prerano, da je nit pokidana nasilno, da su oteti, prekinuti. Razumem da gotovo svi sa ovog sveta idemo nedorečeni, da je uvek imalo štošta da se doradi, ispravi, da je toliko prilika propušteno u svakom pojedinačnom životu, da je svako imao da kaže još ponešto. Ali svi znamo kako otprilike zamišljamo kraj života - u dubokoj starosti, kada čovek više ni nema niti može šta da dâ, gde ostaje samo eventualni žal za propuštenim usled usađene nemarnosti, što je svakako u redu i skladu sa rečju insan (zaboravan). A ovako je sve naprasno, strašno, nemilosrdno...

Taj Mitar mi je bio kao mlađi brat. Sreli smo se prvi put pre nekih dvadesetak godina kada smo počeli da razvijamo jednu hip-hop priču. Povučen i sramežljiv, nesiguran u sve što radi i dotakne, bez tragova samopouzdanja, a ja par godina stariji samo koliko da to primetim kod njega. Nisam svakako bio sušta suprotnost, čak naprotiv, razumeo sam te njegove teskobe i borbe, zato sam se od starta nekako zaštitnički postavio prema njemu. On je mojoj određenoj zatvorenosti prema drugim ljudima stao na put svojom otvorenošću. Kada ti neko otkrije svoju nutrinu do same srži, čovek ne može ostati ravnodušan i svakako ne zatvoren. Zato sam sa njim imao jednu, za mene, ludačku otvorenost. I tu kreće naše kratko ali divno putovanje.

Perpetuum imbecile

To kako se kretao točak istorije i razvitak civilizacije mi imamo samo u knjigama, što umnogome predstavlja mrtvo slovo na papiru, jer ona živa previranja, duh tog vremena, borba protiv tadašnjeg neznanja, podnete žrtve da bi se kakvo novo saznanje ili otkriće izdiglo iznad magmatske ploče ograničenosti, mi ne možemo potpuno razumeti i uosećavati sa tadašnjim prosvećenim življem. Čitamo, saznajemo delimičan tok i ishod značajnih događaja, pokušavamo da se stavimo u tadašnje vreme, da zamislimo napor, borbu protiv čeljusti brutalne zablude, da osetimo (koliko to dozvoljava vlastita mašta ili pak iskustvo) patnju osebujnih karaktera koji su i bukvalno davali svoje živote zarad ličnih ubeđenja i kategoričkog nepristajanja na besmislene stavove i opšteprihvaćenu ograničenost. Mučenički poduhvat, ali takav da jednostavno dolazi iz nutrine čoveka širih vidika koji ulaže sve što ima i može ne bi li savremenike oplemenio delom duha svog, omogućivši im tako da progledaju u više boja, širim spektrom.

Nauka, kultura i civilizacija je proces, tranzitivna kategorija; ona nema jasno odredište, jer predstavlja beskonačno (neodređeno) putovanje. Uvek je teže popeti se uz brdo nego sići, teže je napredovati nego nazadovati, mnogo je teže sistematski i metodično učiti nego čitkarati ponešto (po internetu). Planeta je prevozno sredstvo (to smo relativno skoro saznali), država je društveni dogovor (za određene sojeve postoji prinuda na poštovanje istog), mi smo prolaznici, ali svakako neizostavni i važni prolaznici u individualnom smislu. Kao individue budemo i nestanemo, kao kolektiv trajemo. Zato je važno šta svako od nas radi dok prolazi, jer to direktno utiče na zajednicu, okruženje. Opet, mi čitamo i pričaju nam o negdašnjim borbama između znanja i neznanja, kulture i vandalizma, prosvećenosti i zatupljenosti, blagostanja i kriminala... Pričaju nam, čitamo, gledamo putem dokumentarnih emisija, saznajemo; ali mi iste borbe imamo i dan danas pred sobom! Kao da se nismo pomerili sa nulte tačke, jer kako rekoh gore, civilizacija je tranzitivna kategorija, te samim tim znači da će novi problemi (naučni, kulturološki, psihološki...) iskrsavati u nedogled, da bitka nema kraja, da postoje samo etape.

Zeman grada

Listajući čuvenu monografiju „Novi Pazar u vaktu i zemanu“, gospođe Muradije Kahrović Jerebičanin, čovek prosto ne može a da ne upadne u neizbežni

sevdah sa vremenom i istorijom grada. Stare fotografije čaršije, ljudi, svakovrsnih prilika, dućana, porodičnih i prijateljskih okupljanja bude u čoveku jednu vrstu kolektivnog sećanja i onu urođenu nostalgiju prema vremenima nakadašnjim, prema jednostavnosti ljudskog života koji se nekada odvijao ulicama grada kojim koračamo i dan danas kada se Pazar neverovatnom brzinom transformiše u neki, izgledom, potpuno novi i drugačiji grad. Nije potrebno biti ni odviše star da bi se uočila velika promena u okruženju, jer bi nam jedan prosečan tridesetogodišnjak mogao štošta ispričati čega se kao dete sasvim dobro seća, a gde danas nema mnogo tragova od njegove priče. Da ne ulazimo u ono što bi nam starije generacije grada mogle sročiti. Činjenica da Novi Pazar raste trebalo bi da nam godi, da izazove zadovoljstvo i ponos u odnosu na sve one gradove koji su osuđeni na hroničnu stagnaciju ili, ne daj Bože, odumiranje. A sada, opet, različiti su pogledi na pravac razvoja našeg šehera, jer svako ima neku svoju viziju i osećaj kako bi grad trebalo da izgleda, šta se mora sačuvati od čeljusti vremena i koji se delovi čaršije ne smeju menjati već samo pažljivo restaurirati.

Jedna druga činjenica jeste da smo nemarni i neodgovorni prema bremenu onog nekadašnjeg Pazara, prema emanetu koji su nam ostavili istorijski sugrađani, oni koji nisu mogli nazreti izgled današnjeg grada kao što ni mi ne možemo naslutiti kakvu buduću panoramu. Iz užeg centra nestaju bašče i avlije, onaj ukras i identitet starih neimara, a na njihovo mesto dolaze moderni stambeni monstrumi, zgrade od više desetina stanova čija je ekspanzija tako intenzivna da se čovek može hladno zapitati da li smo i ranije znali za taj arhitektonski izum - stambenu zgradu! Ali, jedno je sigurno, sa ovim građevinskim prekrajanjem se definitivno nazire kraj starom Pazaru, sa kojim nestaju i već sada neveliki obrisi koji se još uvek primećuju u senci višespratnica. Sokaci postaju blokovi, a hanovi i dućani mlečni restorani. No, kao što pomenuh, grad raste i razvija se, te su betonska osnaženja i rušenja putem urbanizacije neminovan put ka modernom šeheru, što je teška istina za sve one koji osećaju duh begovskih kuća, đul-bašči, hanova, hamama, ćerpiča, kaldrme, divanhane, dućana sa ćepencima i svega što je sačinjavalo etos čaršije ne tako davne prošlosti.

Pismo za mog prijatelja

Do šeste ili sedme godine života sam bio ubeđen da si mi rođeni brat. Pričaju mi da smo često delili krevetac, toga se naravno ne sećam, ali da smo stanove, koji su vrata do vrata, delili - toga se svakako sećam. Čak si i pao sa terase mog stana i po tome postao čuven u kraju kao lik koji je preživeo pad sa terase. Onda si do zadnjeg svog dana zbijao šale na taj događaj govoreći kako sam te ja gurnuo, a u stvari si bio šeprtljast ali blesavo hrabar. Dakako, naš poštar Salko je uspeo da ti koliko-toliko ublaži pad trčeći koliko je mogao kada je video da padaš. Od tada si slabije čuo na jedno uho. Čuvala nas je ista dadilja, Šaka. Čini mi se da smo se u neko isto vreme i krišom osunetili u ono komunističko vreme, ni ne znajući da je to naše bilo skriveno dok nismo videli Anela kako sa žezlom, pompeznim odelom i velikom kapom nalik na krunu protinje glavu kroz šiber Mercedesa i uz pratnju i sviranje drugih automobila kreće na svečano obrezivanje.

Koliko smo samo žetona potrošili kod rahmetli Isa preko puta Trše, dok još nismo ni pošli u školu, koga je potom nasledio Zeko. Ti si imao prvi i jedini Commodore 64 koji sam ikada video i igrao. A onda kada su velike konzolne skalamerije za zabavu zamenjene mnogo manjim (Sega Mega Drive, XBOX, Nintendo 64, Supernintendo, Playstation...) - došla je era Hazira i besomučno „spavanje“ u njegovom lokalu. Moj rahmetli otac bi nam uvek, kada bi krenuli na igrice, govorio da smo mu (Haziru) ti i ja ukrovili kuću.

Kada ne bi mogli da nas uvuku u kuće uveče, naši su provalili priču o Crnoj Trojci koja kombijem kupi decu što su vani i posle dubokog akšama (interesantno, ali ja sam kombi Crne Trojke uvek zamišljao da je crne boje sa crvenom trojkom preko njega, nalik na ona vozila za novinarske ekipe). Zatim su nam malo starije generacije prosule priču o Štiklatom Bradatom koji svaku noć dolazi iza zgrade i čeka da nas pohvata, pa bi se mi međusobno bodrili ko će da ode da proveri je li to stvarno istina, te kako niko sâm ne bi smeo da ode krenuli bi svi zajedno. Negde na pola puta bi samo neko odvalio: Štiklati Bradati!, nakon čega bismo svi glavom bez obzira krenuli da trčimo nazad, a onda bi svaki od nas tvrdio da ga je video.

Zimska noć

Iz jednog od stanova u okruženju čujem zveku časovnika koji se oglašava na svaki sat. Ne znam odakle dolazi. Ispod nas nema nikoga, iznad takođe, levo je samac za kojeg tvrdim da nema takav časovnik u kući, a desno je omanja porodica u velikom stanu koja ne koristi sobu koja se lepi sa našom. 

Ja ga čujem. Kad god zazveči pogledam na sat i vidim da je dva ili tri ujutru ili koliko god. Noću je glasan, gotovo da me trgne iz sna. Jedan, dva, tri, četiri, pet sati i tako svaku noć. Označava mi kraj i početak dana. Jedne noći se prelomila čudesna melodija, mislim da je bio u pitanju Šostakovič. Čak bih se smeo zakleti. Prekinuo ju je upravo časovnik odnekud. Dva časa ujutru. Nije se više vratila, ili je nisam mogao čuti. Osvrnuo sam se, supruga i ćerka su divno spavale. Napolju je sneg postojano padao, svodeći krajolik na jednu dominantnu nijansu bele.

Još dugo nisam mogao zaspati. Čudna se namišljanja dešavaju noću, toliko čudna da ih čovek narednog jutra katkad teže povezuje sa sobom, kao da su ona deo neke profane prilike koja se noću ugnezdi i kljuca, kao da su teški i mučni pokrov kojim se čovek ogrće a koji ujutru naporno odstranjuje od sebe, gotovo bežeći. Zbunjuje, proganja, umara i izjeda. Dovodi u pitanje životni poziv, bitnost, vrednost, suštinu. Na mahove se sve ruši i postaje besmisleno, bezvredno žrtvovanja i odricanja, dok se jasno ukazuje izlaz iz bezizlaznosti. Solidna logičnost se pretvara u skup nelogičnih partikula za koje nije jasno kako uopšte mogu i postojati. To je tama, a takva su i razmišljanja. Lutanje, tumaranje po sećanjima, dozivanje pradavnog života, kreiranje iluzija, počivanje na penušastim konstrukcijama, zatim prazan hod, a onda ništa: mrak, neznanje, nesigurnost, zbunjenost, obmana. Potom prekid, pa nanovo. Mozak se drhteći bori, organizam treperi, suve misli oporo trljaju svest. Sve škripi, hrapavo se ideje kose jedna o drugu, a naviru kao pupoljci vodenog cveta u bistroj vodi. Žamor u glavi se povećava dok ga smrtna tišina spolja pritiska i gazi. Sneg tako sporo pada, gotovo da na trenutke stoji u mestu ili se možda kreće vodoravno. Supruga i ćerka divno spavaju. Opet se čuje sat. Tri je.

Ostatak noći.

Ne znam kada i kako sam zaspao. San je kao i nebrojenih noći došao tek tako, iznebuha. Probudila me je ćerkica. 

- Diži se, babo! Sneg, pogledaj. 

- Dobro, dušo, evo… Evo, sad ću - pokušao sam da uhvatim još koji minut sna. 

- Babo, ko mi je rekao: “Vidiš li?” Neko mi je to rekao - nije bilo više minuta koji bi se mogli pretočiti u san. 

- Ne znam, dušo. Možda si sanjala. 

- Nisam! - ljutito je odvratila. - Neko mi je rekao: “Vidiš li?” 

Deca teško razlučuju snove od jave, dok mi stariji s godinama već i u snu primećujemo da je previše dobro ili loše da bi bilo stvarno. Njihov mozak je optočen iluzijama koje se hrane snovima, izdržavaju se od snova, a stvarnost nije tako kruta i uska da bi se moga podvesti pod određen niz prirodnih zakona. Sve je otvoreno, za sve ima mesta, ne postoji nemogućnost. Jednog dana će se šturo sećati svih zapisa koji se neumorno beleže dok srce pumpa, ovlaš će listati ove slike detinjstva koje sada proživljavaju sa besprekornim ushićenjem, euforija svakodnevnih sitnica tinja i prestaje, mesec i sneg gube na čudotvornosti, postaju banalni, nekad dosadni. Nagomilano iskustvo podriva sećanje, te ono postaje lak plen iluzijama. Sve što čvrsto nosimo u sebi vremenom smekša, postane ritavo, guli se i jalovi, a čvrstinom postaje ono skorašnje, ono koje je sveže. I tako, život se kreće od belog ahata do crnog oniksa, prelivajući se u mnoštvo nijansi. 

Nisam izlazio iz kuće po kasnog poslepodneva. Sneg je i dalje padao, mada je prilično okrupnio, kao babini jarci. Ali nije to kao noću, nema elegantnosti prilikom pada, tog senzualnog kretanja kroz vazduh. Dan i sneg ne idu. Previše se stapaju u svojim belinama, nema jakog polariteta koji se javlja noću kada crna i bela grade prikaz. Noć je prošla. Nestalo je onog pokrova, one teskobe koja noću ophrvljava čoveka; nema tog čudovišta koje žvaće i preživa uz gnjecave zvuke. Dan je. Sat se ne čuje. 

Kada sam konačno izašao iz stana, po zgradi se već prenosio haber da se preko noći sa terase bacila komšinica i da je ostavila poruku mužu u kojoj je pisalo: “Vidiš li?” 

Ostatak dana.

Fotografija: Vivienne Gucwa

Harmonija melodične pobude

Ljudi svašta mogu nazivati muzikom, svaki sklad ili nesklad frekvencija i zvukova, ritmova i tempa. Svako umilno paranje bubne opne koja turbulentno deluje na mozak, što se kasnije prenosi na osećaje, izaziva nadražaje mnogih vrsta: može prijatno uticati na čovekovo raspoloženje, ili suprotno, može podstaći neraspoloženje i mrzovolju, te onda toliko smetati ušima da osoba počinje gubiti kontinuitet svesti, izazivajući krnjenje zdravog rezonovanja i prisebnosti. A opet, sa druge strane, to može ličiti i na vrli unutrašnji moždani diskurs, prijatni oset koji opušta organizam a misli seli na određena mesta i čudotvorne lokacije, bilo nestvarne, bilo davno proživljene trenutke na posebnom prostoru u prisustvu dragih ljudi koji sada nanovo naviru iz sećanja, stvarajući prijatnu dozu nostalgičnosti.

U današnje vreme opšte kompjuterizacije i elektronizacije neizbežno će i muzika biti parče ljudske delatnosti na koju će se odraziti takav univerzalni fenomen. Ovo je vreme kada omladina poseduje poveliki višak energije koja zvrji i cirkuliše po telu neiskorišćeno, tražeći luft kroz koji će moći da se izvuče iz tesnog telašca kakvog mladog čoveka. Tako, današnja muzika (elektronski kontrapunkt) može poslužiti kao savršen agens za izduvavanje, za potrošnju koja se puni sa drugih izvora a baca se u nepovrat kroz skakanje, znojenje, igranje i plesanje. Nije to tako loše, jer je u pitanju svojevrstan kardio-trening. Žil Lipovecki („Doba praznine“) veli: „Mi doživljavamo neverovatnu muzičku eksploziju: muzika non-stop, hit-parada, postmoderno zavođenje je hi-fi. ... bavimo se sportom, putujemo, radimo u ritmu muzike, vozimo se u stereotehnici, muzika i ritam su za nekoliko decenija postali stalno okruženje, masovna ljubav.“ Ono što može biti loše to je da će ta muzika malo šta u čoveku izazvati osim nagona ka pražnjenju, ka akciji, ka pokretanju, ka onom stanju u kojem se razum povinuje fizičkim porivima i upravo u tom trenutku postaje izlišan. A stanje u kome razum postaje izlišan više nije svojstveno čoveku, koji je razumom i radom izgradio svet koji ga okružuje. Sada se ta preterana potreba za muzikom može objasniti u domenu pozamašne samoće u kojoj se svojom voljom i borbom našao moderni ili postmoderni čovek.