Zeman grada

Listajući čuvenu monografiju „Novi Pazar u vaktu i zemanu“, gospođe Muradije Kahrović Jerebičanin, čovek prosto ne može a da ne upadne u neizbežni

sevdah sa vremenom i istorijom grada. Stare fotografije čaršije, ljudi, svakovrsnih prilika, dućana, porodičnih i prijateljskih okupljanja bude u čoveku jednu vrstu kolektivnog sećanja i onu urođenu nostalgiju prema vremenima nakadašnjim, prema jednostavnosti ljudskog života koji se nekada odvijao ulicama grada kojim koračamo i dan danas kada se Pazar neverovatnom brzinom transformiše u neki, izgledom, potpuno novi i drugačiji grad. Nije potrebno biti ni odviše star da bi se uočila velika promena u okruženju, jer bi nam jedan prosečan tridesetogodišnjak mogao štošta ispričati čega se kao dete sasvim dobro seća, a gde danas nema mnogo tragova od njegove priče. Da ne ulazimo u ono što bi nam starije generacije grada mogle sročiti. Činjenica da Novi Pazar raste trebalo bi da nam godi, da izazove zadovoljstvo i ponos u odnosu na sve one gradove koji su osuđeni na hroničnu stagnaciju ili, ne daj Bože, odumiranje. A sada, opet, različiti su pogledi na pravac razvoja našeg šehera, jer svako ima neku svoju viziju i osećaj kako bi grad trebalo da izgleda, šta se mora sačuvati od čeljusti vremena i koji se delovi čaršije ne smeju menjati već samo pažljivo restaurirati.

Jedna druga činjenica jeste da smo nemarni i neodgovorni prema bremenu onog nekadašnjeg Pazara, prema emanetu koji su nam ostavili istorijski sugrađani, oni koji nisu mogli nazreti izgled današnjeg grada kao što ni mi ne možemo naslutiti kakvu buduću panoramu. Iz užeg centra nestaju bašče i avlije, onaj ukras i identitet starih neimara, a na njihovo mesto dolaze moderni stambeni monstrumi, zgrade od više desetina stanova čija je ekspanzija tako intenzivna da se čovek može hladno zapitati da li smo i ranije znali za taj arhitektonski izum - stambenu zgradu! Ali, jedno je sigurno, sa ovim građevinskim prekrajanjem se definitivno nazire kraj starom Pazaru, sa kojim nestaju i već sada neveliki obrisi koji se još uvek primećuju u senci višespratnica. Sokaci postaju blokovi, a hanovi i dućani mlečni restorani. No, kao što pomenuh, grad raste i razvija se, te su betonska osnaženja i rušenja putem urbanizacije neminovan put ka modernom šeheru, što je teška istina za sve one koji osećaju duh begovskih kuća, đul-bašči, hanova, hamama, ćerpiča, kaldrme, divanhane, dućana sa ćepencima i svega što je sačinjavalo etos čaršije ne tako davne prošlosti.

Može se reći da grad, kao tvorevina ljudi, i sam poprima oblik razvoja koji je svojstven čoveku, a sudeći prema onome što vidimo, upravo izlazimo iz njegovog detinjstva i polako ulazimo u adolescenciju. Kao dete, sećamo se vrtića, školskih dana, simpatija, nestašluka i igrarija, a sada kada je sve to iza i kada se osvrnemo - to vreme kao da pripada nekom drugom iako je u tom trenutku bilo nedvosmisleno naše, te kako život ide i vreme teče čovek se okreće budućnosti i onome što nadolazi, menjajući se putujući. Ipak, ne bi trebalo da zaboravi ko je bio i šta je proživeo, a to se čuva kroz formiranje zdrave ličnosti koja je svesna sebe i svog detinjstva i porekla. Tako i gradovi, ma koliko se menjali i rasli, moraju se naći načini i instrumenti kako bi se sačuvao identitet grada, poruka prošlosti, bazična ideja svih onih generacija koje su dale svoj nemerljivi doprinos razvitku i održanju suživota na istom prostoru kroz različite epohe, čija smo kruna mi, današnji žitelji, nosioci budućnosti za nove naraštaje. Otuda bi trebalo da osećamo odgovornost.

S druge strane, pored sve te larme koju pravi građevinska mehanizacija, ako smo u stanju dovoljno načuljiti uši, još uvek se čuje eho stare čaršije koji se vekovima odbija između Paričkog brda i Borića, ispod čuvenog šetališta i dalje postojano teče jaz čiji klokot trese kamene ploče zataškavanja, pod gumama silnih automobila koje se neumorno kotrljaju ulicama i sokacima može se na trenutke oslušnuti nepravilni kas zapregnutih konja koji vuku tovar onih vremena, urušeni zidovi hamama još uvek puštaju paru davno oteklih voda, Prvomajska je i dalje Stambolski drum kojim tutnjaju revnosni hamali svojim kolicima a trgovci se cenkaju, između načičkanih mlečnih restorana, posred 28. novembra, i sada teče bistra voda iz jaza na kojoj naši anahroni sugrađani islamske vere uzimaju abdest, čaršijom ne tinja ni pijačni žamor iz Ćerčijskog sokaka niti Žitnog trga, svakog osmog novembra Ranko i kompanija nanovo otvaraju i puštaju u rad čuvenu hidrocentralu podno jaza. A noću, kada sve utihne, kada samo lavež lutalica iz daljine ometa savršenu tišinu, može se u nepravilnim intervalima nazreti prvi ezan iz grla najstarijeg mujezina, kao i prvo zvono sa crkve Svetog Nikole.

Zaista, onaj, tamo neki, Pazar još uvek pulsira pod teretom našeg betona i asfalta, još uvek se s mukom propinje da nadvisi moderne građevine, galami da ne bude zaboravljen, plače i želi ostati dete, a vreme ga nosi, guši i gura u zaborav. Sa starijim generacijama i on polagano nestaje dok nadolazi neki novi grad, neka druga čaršija, neki drugačiji duh koji kola istim mahalama otkako je i samog grada. Na potpuno istom prostoru se prelamaju frekvencije kulturnog nasleđa, sudaraju se generacije i narodi kao molekuli na visokoj temperaturi. Sada smo tu mi, potomci grada i preci nekih budućih potomaka, na nama je da crno-belu prošlost reprodukujemo u koloritu, da nastojimo sačuvati identitet i civilizacijsku tekovinu, poruku koju nam šalje onaj, tamo neki, Novi Pazar.

Hranom i specijalitetima se ne može sačuvati duh, jer se on naprosto ne nalazi u želucu, već je duboko ukorenjen u biću, životu i sudbini svakog stanovnika ovog grada. To se u punoj snazi oseća kada se pogled ka čaršiji uputi sa nekog vidikovca. Sa bedema, recimo.