Friday, September 23, 2022

Pismo za mog drugog prijatelja

Kažu da je čovek koji za života stekne jednog pravog prijatelja srećan čovek, a ako nekim čudom stekne dva prava - da je već ludo srećan čovek. Sada, iz ove teške perspektive, ne znam kako bih smatrao sebe, kao čoveka koji je sa nepunih četrdeset godina svog života ispratio dva prava prijatelja. Iako sam imao privilegiju i zadovoljstvo da sa njima provedem skoro pa celokupan dosadašnji život, ne mogu da se otmem turobnom utisku da je sve prerano, da je nit pokidana nasilno, da su oteti, prekinuti. Razumem da gotovo svi sa ovog sveta idemo nedorečeni, da je uvek imalo štošta da se doradi, ispravi, da je toliko prilika propušteno u svakom pojedinačnom životu, da je svako imao da kaže još ponešto. Ali svi znamo kako otprilike zamišljamo kraj života - u dubokoj starosti, kada čovek više ni nema niti može šta da dâ, gde ostaje samo eventualni žal za propuštenim usled usađene nemarnosti, što je svakako u redu i skladu sa rečju insan (zaboravan). A ovako je sve naprasno, strašno, nemilosrdno...

Taj Mitar mi je bio kao mlađi brat. Sreli smo se prvi put pre nekih dvadesetak godina kada smo počeli da razvijamo jednu hip-hop priču. Povučen i sramežljiv, nesiguran u sve što radi i dotakne, bez tragova samopouzdanja, a ja par godina stariji samo koliko da to primetim kod njega. Nisam svakako bio sušta suprotnost, čak naprotiv, razumeo sam te njegove teskobe i borbe, zato sam se od starta nekako zaštitnički postavio prema njemu. On je mojoj određenoj zatvorenosti prema drugim ljudima stao na put svojom otvorenošću. Kada ti neko otkrije svoju nutrinu do same srži, čovek ne može ostati ravnodušan i svakako ne zatvoren. Zato sam sa njim imao jednu, za mene, ludačku otvorenost. I tu kreće naše kratko ali divno putovanje.

Neizmerno sam srećan što sam imao priliku da pratim i utičem na razvoj čoveka, koji je od običnog, izgubljenog momka postao pravi mislilac, čovek koji je pročitao ogroman broj ozbiljnih knjiga, borac koji nije odustajao, iznova i iznova noseći svoj teret uzbrdo poput Sizifa. I uglavnom je tako i bilo, sve uzbrdo.

Tih prvih naših godina, pročulo se za njega kao za nadarenog repera, kada i kreću nastupi širom grada, ali i okolnih gradova. Iako u početku nije u svojim pesmama promovisao neki uzoran sistem življenja, njegovi tesktovi su s vremenom postajali sve ozbiljniji. Dakako, smrt nije bila strana tema u njegovom pisanju od samog početka, pa sve do kraja i njegovog prvenca i nažalost jedinca, novele „Na rubu“. Sada kada nanovo iščitavam sve priče koje mi je slao i preslušavam stare pesme, sve tako upada u uho da izgleda kao neverovatno predskazanje. U jednoj neobjavljenoj priči veli taj moj čovekoljubac, moj Milentije (kako sam ga zvao): „Smrt je majka namučenog čoveka. Taj čovek ustaje sa stolice, taj čovek sam ja, taj čovek izvlači ploču iz police, ne bi li glas Arsena Dedića umirio njegove zabrinjavajuće ideje, i uvek se taj čovek seti nje. I uvek se tada ja setim nje“, deo strofe u pesmi „76“: „... sestra mi je suviše mlada, žao mi je što ću je obuć’ u crninu“, i tako nebrojeno dalje.

Sve to u ovom momentu odzvanja kao pregršt vapaja, iako se tada činilo kao neka vrsta traganja mladog čoveka za smislom i krajnjom svrhom života. I siguran sam u to, jer znam da je bio pun života; veličao je smrt slaveći, u stvari, život. Nije se libio da krene raznim putevima, od srednje PTT škole do glume na Internacionalnom. Znam kroz kakve je teskobe prolazio vezano za posao glumca u Regionalnom, jer mu je, naravno, želja bila da od honorarnog postane stalno zaposleni glumac. Nije nailazio na podršku niti jedne upravničke garniture koje su se izmenjale, te kada je postalo jasno da od posla nema ništa, počeo je da menja kolosek. Na Instagramu je nakon svoje poslednje predstave iz januara ove godine napisao sledeće: „Svoju predstavu ’Zidovi’ posvećujem kolegama sa svoje klase, mi smo od strane Regionalnog pozorišta u Novom Pazaru preživeli nepravdu velikih razmera! Naša fakultetska diploma, naša ljubav prema umetnosti, stotine odigranih predstava, sve to ne važi samo iz jednog razloga: Nikad nismo bili članovi nijedne političke partije. Strašna tragedija je to što institucija koja treba da predstavlja umetnost je zapravo negacija umetnosti. Zapamtite, estetika ne ide bez etike“. Eto, posvetio je svoje delo celoj klasi, uz kritiku i glas ka nepravdi koja im je načinjena.

Mi smo, pak, pričali puno o religiji, filozofiji i psihologiji, koje su mu i bile omiljene oblasti za čitanje. Iz toga se rodila ljubav prema filozofiji i želja da upiše master iz filozofije. Počeli smo da pretražujemo po univerzitetima šta se gde traži za upis. Kako nije na osnovnim završio klasičan društveni fakultet, razlika predmeta koju su zahtevali da na prijemnom položi bila je svuda preobimna, gotovo nemoguća da se spremi za godinu dana, ali on nije odustao, rešen da se oproba. Nažalost, nije prošlo u Nišu, a u Beogradu i Novom Sadu ga je stopirao ozbiljan matematički predmet. Svakako skrhan i poražen, nije odustajao. Neko vreme nismo ni razgovarali o tim temama, vratili smo se njegovom i mom pisanju i brojim projektima koje smo započeli proteklih godina. Za sve to vreme ganjao je priču o školici za glumu, gde mu je u jednom trenutku baš lepo išlo, dok nije započela pandemija i sve one mere. Nakon toga je slabo uspevao da sastavi ponovo lepu ekipu učenika.

U tom periodu je i stigao do svoje poslednje započete misije. Na moje oduševljenje uspeo je da upiše studije geštalt psihoterapije. I lepo je krenuo, prepričavao bi mi slučajeve na kojima je radio, osećao ih kao da su njegovi problemi, spreman da se žrtvuje do samog ozdravljenja pacijenta. Bio sam ubeđen da bi bio izuzetan psihoterapeut, računajući njegovu snažnu empatiju i ljubav prema drugom čoveku. Ja sam mu, iskreno, zamerao na tolikoj otvorenosti prema drugima, smatrajući da se u više od 70% slučajeva bespotrebno troši. Ipak, krug ljudi oko njega bio je ogroman, veoma različitih profila i dobi. Ali to je bio on, jednostavno. Otvoren prema svetu jer drugačije nije ni znao, ni umeo, niti je hteo.

Vraćajući film, sagledavajući sve naše periode dokle mi sećanje dopire, preponosan sam na jednog čoveka koji je kao momčić došao u moj život izgubljen, često mrzovoljan i agresivan, da bi postao visokoobrazovan čovek, izuzetan čitalac, učesnik mnogih književnih večeri, član žirija na brojnim umetničkim svečanostima, štampani pisac, nadaren glumac, reditelj, profesor... Bilo je to divno vreme. Svakako je imao još mnogo toga da pokaže i dokaže, da se ostvari i zaokruži nekim krugom u kojem bi našao mir kojem streme svi živi ljudi. Taj njegov krug ipak nije bio sa ove strane, pronašao ga je na nekim drugim frekvencijama i energijama. Njegov osmeh i zagrljaj će zauvek ostati da me podsećaju na jedno divno stvorenje, krhko spolja, ali strahovito snažno iznutra. Nedostajaće te višesatne šetnje i razgovori, gde bi uzduž i popreko prelazili Pazar ponekad i pet, šest sati uzastopno, a zastali bi samo kod neke prodavnice kada bih ga pitao: „Šta ćemo, Mile?“, a on: “’Ajde nešto slatko, pade mi šećer...“, a zatim nastavili dalje često ulazeći u naredni dan.

Kada se jedna strašna životna situacija ovako brzo odigra, čovek ne može da se sastavi i opasulji šta bi i kako bi. I dalje ne procesuiram odlazak, previše je maglovit i tragi-komičan da bih ga shvatio ozbiljno. Čekam poruke, pozive, zamahnem telefonom da ga pozovem, da mu kucam poruke, trznem se, čitam šta smo pisali, kada smo pisali, šta je ostalo da se završava oko zajedničkih projekata... Mogu da shvatim, ali teže mogu da prihvatim. Neće se više javiti, neću ga viđati, neće ga biti. A ja? Ja ću smatrati da mi je ljut i da me izbegava.

Lakše mi.

4 comments:

  1. Divno receno Sendzi! Da ti Allah olaksa.

    ReplyDelete
  2. Mitar je bio brat prema kome je život bio okrutan od rodjenja. Nadam se da će na Vecnom svijetu naći smiraj🤲

    ReplyDelete
  3. Mitar je bio čovek koji je svakog koga je upoznao dotakao u dušu i ostavio neizbrisiv trag. Neka njegovu dušu dočekaju i obraduju polja puna svetlosti i mira, večnog spokoja. Grad, čaršija, svi mi izgubili smo mnogo njegovim odlaskom.

    ReplyDelete