Memento mori

Neko je rekao da čoveku pripada samo umiranje, a da smrt nije niti može biti deo njega. Smrt je uslov za postojanje života, ili je život uslov za postojanje smrti. Život jednog čoveka je uvek impuls u opštoj genezi ljudske vrste kao inteligente pojave, jedinstvene, sebe svesne, jedine takve vrste za koju za sada znamo da postoji. Taj impuls može biti takvog kvaliteta da granicu ljudske znanosti gurne napred, zatim onakav da će tu granicu povući untrag, i na kraju onakav kakvog je i najviše - impuls koji trepne u mestu, kao svitac koji lenstvuje na listu topole, presahne i završi svoje neponovljivo putešestvije. Okonča maršrutu koja to i nije bila, jer se u suštini nije kretao ni napred ni nazad, već je ceo svoj život otaljavao u jednom mestu, u jednom pokretu, tiho, gotovo nečujno je prošao (presedeo) kroz energetski naboj kakav je život.

Tesla je mislio da na Marsu i Veneri možda ima života. I smrti. To svakako ne utiče na pojavnost smrti, iako nije bio u pravu, niti je mogao biti usled nedovoljnog tehnološkog razvoja, i ne smemo mu zameriti. Nikako njemu, posle svega što je učinio za ljudski rod. Ali, i da je bio u pravu, život bi se i tamo morao okončati u smrti, u umiranju. Jer da nije tako, morali bismo ga nazvati nekim drugim imenom, recimo onim koje je slično besmrtnosti. Besmrtnost. Neko je rekao da to prilično dosadno zvuči. Da je besmrtnost smrtno umarajuća, nepotrebna nakon ovozemaljske borbe koja se na kraju urušava u nestanak, i da bi produžetak te borbe u vidu ponovnog uzletanja u život i večno, bezvremeno održavanje u toj permanentnoj postojanosti bilo više nego nepotrebno i, pored svega, nerazumljivo nakon iscrpljujuće borbe koja je ostavljena ovde. No, mnogi su u smrti pronašli smisao života, volju za životom i življenjem, privlačno bekstvo od smrti; prinudna jurnjava i natezanje sa opstankom priređuje zanimljivu, i nada sve, svrsishodnu igru neumornog odlaganja časa prestanka, časa umiranja. Za njih je ovaj svet test, ispit, prelomni period, predvorje beskonačnosti. Oni veruju u preživljavanje smrti, nadživljavanje toka, jer im samo tako ovaj svet ima smisla i cilja koji se ogleda u kategorisanju večnih identiteta: dobri idu na jednu, a loši na drugu stranu besmrtnosti. I jedni i drugi imaju svoje zagarantovano pravo na misao i osećaj.

Sada, pak, moramo postaviti platformu za egzistenciju same smrti kao pojma: da li ona pripada životu ili ne? Kakav je doživljaj smrti kod onih koji je susretnu posredstvom drugih lica? Vratićemo se na dve pomenute kategorije mislećih pojedinaca. Večni život ili postoji ili ne postoji. Neki prelazni oblik nećemo razmatrati, zato što bi tada bilo previše kombinacija i ova rasprava više ne bi imala smisla, te zato misao o večnom životu moramo strogo polarizovati, a onda sve ostale potencijalne prelazne oblike možemo podvesti pod jednu od dve ustanovljene mogućnosti. Dakle, večni život ili postoji ili ne postoji, a sve u zavisnosti od toga kako gledamo na ovaj naš konačni.

Pošto je za jedne smrt negacija postojanja u strogom smislu, ona tim putem ni ne može biti sastavni deo života, već jedna jaruga u koju se strovaljuje bivstvovanje, tačka prekida koja negira dalje postojanje individue koju je smrt neminovno zadesila. Takvom biću smrt ne može pripadati, već samo umiranje; dok smrt, kao prostorno-vremensku celinu, osećaju svi oni koji nadživljuju pomenuto biće, svi oni koji nastavljaju dalje do časa svog umiranja. Smrt, znači, egzistira kao deo života, ali strogo u domenu živih, onih koji ostaju, i nikako kao deo životne celovitosti onoga koji je iskusio umiranje. Ona je, dakako, bila i deo njega dok je bio među živima kao ideja koja može egzistirati isključivo u živim bićima, ali ju je umiranjem potpuno izgubio. Na taj način, smrt je tamni, setni horizont prepun sećanja, slika, priča, pominjanja, saosećanja, tuge za onima koji su napustili život. To je jedna neopipljiva fenomenološka teritorija koja ima svoj integritet u kolektivnoj imaginaciji ljudskog roda kao nepregledno polje prošlosti i istorije sagrađeno od iskustvenih elemenata koji upućuju na umrle. Smrt je gusti, tamni oblak koji nadkriljuje životnu ravan pod sobom, transcendentni svet koji stoji na imanentnim stubovima, jedan volšebni svet imaginacije čiji su činioci nekada bili stvarni i živi. Postoji ultimativna linija isključivosti koja se nalazi između umiranja i smrti, a koja određuje dalje poimanje sveta: umiranje pripada jedinki, a smrt kolektivu. Transformacija umiranja u smrt je neopažljiva, dolazi kao kroz šapat jedva razumljiv nekim višim instancama svesti, i onda iskrsne u čoveku kao gotov proces, kao iskonska datost, kao nešto što se podrazumeva i što nije nimalo čudno. Ova neprimetna geneza uzvišenog i strašnog pojma smrti dolazi na taj način jer se centralna metamorfoza zbiva u nesvesnom, koja zatim iluminarnom projekcijom bljesne u svesti kao gotov i određen pojam. Tako, smrt možemo uzeti i kao svet duhova, avetski bastion oivičen kolektivnim strahom od nestanka, nepostojanja; opskurna memorija kojoj svaki živi organizam bezuslovno teži, memorija na koju se pretenduje čistim bivanjem, svesnim ili ne. Dakle, čovek je svestan smrti i zna o njoj samo dok je živ, kada postane nesvestan smrti - znači da je postao deo nje i kao avetinjski pojam sada živi sa druge strane uslovne egzistencije: tada o njemu znaju poneki koji ga i nastanjuju u smrti. Ali vremenom će pojedinac padati u potpuni zaborav, on će čak nestati i iz sveta mrtvih u kojem se našao. To će se dogoditi kada nestane i poslednji čovek koji je o njemu znao nešto, koji ga je spominjao, voleo, koji mu pamti glas i pokret, odnosno kada nestane i krajnji evocirajući instrument. Tako okončava ogromna većina ljudi, dok večno u smrti žive jedino oni pojedinci koji postignu izvanredne rezultate na nekom polju ljudske delatnosti, pa potonjim generacijama ostave takvo intelektualno bogatstvo da će ga pamtiti i pominjati do kraja čovekove egzistencije, ali kao takav on će biti amorfna pojava u svetu smrti, jer će ga budući naraštaji koji ga nisu zatekli, inkarnirati u svojim mislima na najrazličitije moguće načine. Tim putem njegov duh neće nestati, ali će se u svojoj celovitosti toliko istanjiti da će biti gotovo proziran. Ali će biti.

Kada je druga kategorija mislećih pojedinaca u pitanju, za njih smrt definitivno jeste deo ličnog života. Ona sada predstavlja granicu između ovog i onog sveta, metafizičku kapiju kroz koju mora proći svaki čovek. Ljudsko telo je ljuštura sazdana od zemlje, koja nakon smrti ostaje ovde i biva vraćena toj istoj zemlji kao sirovina za neka buduća tela. U toj ljušturi se nalazi nešto što ne prolazi, nešto što je večno, što ne zna za kraj, ono što nadživljava i samu smrt pakosnu: a to je duša čovekova, udahnuta u času stvaranja, a onda puštena u haotični svet ljudi da tumara i spoznaje sebe i Boga. Ona koja ga pronađe, biva spasena. Smrt je sada cilj, krajnja destinacija koju iščekuje čovek koji veruje u besmrtnost, na koju gleda kao na ispunjenje životnog ciklusa; to je poslednja tačka koja zatvara jedan krug u koji je zbrojan lični život čoveka, sve ono što je činio, ono ko je i u čemu je proveo svoj dar. Život je ispit, smrt je kraj tog ispita i označava lagani početak evaluacije kvaliteta kojim je proživljen broj godina unapred određen za svakog čoveka. Sudnji dan je čas kada pada odluka, kategorizacija večnog identiteta za svakog ponaosob. Tada je duša mirna ili nemirna, beskonačni haos ili večiti smiraj, nepregledna polja lepote ili užasavajući plamen vatre. Život čoveka koji veruje ima svrhu po sebi, pa onaj koji je prilično siguran u valjanost svojih postupaka i iskrenih stremljenja se smrti raduje, i na kraju tiho i mirno umire. Njegov život je ispunjen kvalitetno utrošenim vremenom, te smrt dođe kao zatvarač energetske retorte čiji se sadržaj dalje izliva u večnost. Zato smrt u drugoj kategoriji mislećih individua pripada onom koji umire, jer je u pitanju centralna tačka njegovog bivstvovanja koja ga deli od besprostornog i bezvremenog kontinuuma u kojem može pronaći blaženstvo ili grozomoru. Ako se radujemo rađanju i životu, zašto se ne bismo radovali i umiranju kao krajnjem ishodištu, veli Jung. Ipak, sopstvenom se rađanju ne raduje osoba koja bi sada trebalo da se raduje smrti, već se njenom rođenju raduju njeni najbliži koji će učiniti sve ne bi li se dete kasnije istinski radovalo životu.

Kada je u pitanju doživljaj smrti kod onih koji nadživljuju umrle, on je u znatnoj meri istovetan i kod jednih i kod drugih, s tim što ovi drugi veruju da se umrlom dešava ono o čemu uče celog života i što je iznad opisano, ali to je čisto verovanje, oslobođeno iskustva smrti jer se iz smrti još uvek niko nije vratio. Iz tog razloga im je iskustveno mnogo bliža slika smrti kao maglovitog fenomena sećanja, pomena i uspomena.

I jednoj i drugoj kategoriji, kao i svim prelaznim oblicima, se mora dati za pravo da veruju u ono što im je dušu ispunilo, što ih čini živim, što su osetili kao poziv prasvetova, kao buđenje suštastva bića, kao osećaj svrhe postojanja i stvaranja, i naravno da veruju u okončanje ličnosti na način koji u biti samo njima može (i treba) imati smisla. Potrebno je živeti spokojno, poštovati drugačije, ne uzurpirati tuđu intelektualnu i duhovnu teritoriju niti dozovoliti uzurpaciju u drugom smeru. Takođe, smanjiti prigovaranje o iluziji drugoga na najmanju moguću meru. Jer na kraju, veli Djurant, sve se svodi na to kako najlakše umreti.