Omladina je tradicionalno bila sinonim za društvene promene kada se oseti da kola kreću nizbrdo, kao odjek zdravog i neiskvarenog razuma (da ne kažem naivnog). Puni samopouzdanja i poleta, katkad nepotrebnog buntovništva koje kulja u njima iščekujući nesnosni životni pritisak da bi počelo da pršti na sve strane, da kao gejzir obaspe oronulo i zakržljalo društvo nevinom i sirovom energijom ne bi li ga tako vratilo na solidan put, utrt humanim idejama i podnošljivom pravednošću.
Ipak, vremenom se sve izjalovi, te je danas nešto drugačije stanje. Sva ta inteligencija je ukroćena, neslobodna, nesamostalna (zavisna). Omladina sada predstavlja neizostavan deo stranačkih entiteta, oslobođena samokritike (objektivizma) i individualnog mišljenja usled rđave politike i njenog arogantnog upliva u sve društvene pore. Naveliko se primenjuje geslo da se ne ujeda ruka koja te hrani, što je u načelu tačno, ali se ovih godina to prilično zloupotrebljava, brkaju se lončići (barem sa jedne strane, i verovatno namerno), pa im je nametnuto da partije doživljaju kao nasušni izvor postojanja i opstojanja čoveka, pogotovo mladog čoveka, u tako surovim društvenim okolnostima koje je politika (to jest ljudi koji je vode) sama iznedrila iz svog trbuha. Na taj način omladina postaje sterilna za bilo kakve društvene (revolucionarne, kako to čudno i daleko zvuči) reakcije koje nisu u skladu sa politikom matične partije, postaje nesvesna snage koju skladišti kao ogromni potencijal, snage kojom može rušiti sve barijere da nije ubijena i uplašena od strane viših instanci (imaju žive primere kako su prošli oni koji su svojeglavo krenuli u nekom drugom smeru), kao i pod stalnom pretnjom od „izumiranja“, nezaposlenja, etiketiranja.