Duh u vetru

Pričaju mi o njoj. I dalje mi pričaju o toj ženi, a ja se i dalje pravim da je ne znam. A znao sam je. Znao sam prilično toga i to veoma dobro, ali sam se i sam izgubio u priči o njoj. Čudio sam se njenoj snazi, divio se njenoj hrabrosti, ćutao pred njenom pojavom.

  Jeste, bila je samohrana majka. Imala je jedno malo dete i muža koji ih je ostavio, pobegao. Na njoj se nije mogla videti ni patnja, ni ozlojeđenost, ni poniženost. Bila je ponosna žena, koja je držala do sebe i svoje pojave. Sposobna i te kako. Sve je ona sama iznosila. Svu težinu koju joj je život natovario na pleća ona je stoički iznela. Šetala je svoje dete u kolicima svakog dana u iste sate. Uživala je u tome. Njena uloga na svetskoj pozornici je dobila pun smisao i vrednost.

  Ali, krnji kismet je nije ispuštao iz vida. Ubrzo se dete razbolelo od neke retke i neizlečive bolesti. Otišlo je za nekoliko nedelja ni ne upoznavši ovaj svet. Ostala je sama. Kažu da je danima ćutala gledajući kroz prozor. Smršala je, baš je bila smršala. Ostao je samo duh one jake i uporne žene da čili kroz postojanje. Život ju je konačno slomio.

  Nakon nekog vremena sam je viđao u iste one sate. Šetala je s praznim kolicima.

  Ljudi mi i dalje pričaju o njoj.

                                                                                                                    Objavljeno u zborniku "Kajmakčalanska 11", IK Alma