Orvel. 1984. Može se komotno reći 1984. pa nadalje. Praćenje. Uhođenje. Ucenjivanje. Iznuđivanje. Moderna politička scena tako funkcioniše. Savremene komunikacione tehnologije pružaju mogućnost neprestanog nadgledanja pojedinaca, njihovog ponašanja, kao i ponašanja njihovih najbližih. To se više ne mora kriti, niti se krije; više nisu potrebne uhode koje se vešto šunjaju i prikrivaju, već samo vredan i radan čovek koji je spreman da bulji u kompjuter dovoljno vremena, da revnosno žrtvuje deliće svog života provodeći sate i sate na društvenim mrežama, prateći i pisajući izveštaje koje uredno šalje višim instancama. Svi sve prate i nadgledaju: ko šta lajkuje, ko šta šeruje (deli) i koliko, kakvi se statusi objavljuju. Kada se sve to uzme u obzir i ne treba da nas čudi kada u bliskoj budućnosti bude sve više onih koji pate od manije gonjenja.
Veliki brat posmatra! Jedinka više ne dela po svojoj volji, u glavi se stvara jaz koji razdvaja i prekriva istinsko sopstvo niskim pobudama, željama za prilikom koju valja iskoristiti, društvenim činom kojem se animalno stremi. Više instance su to prepoznale, ne posredstvom znanja iz analitičke psihologije, već preko prijašnjih vođa, putem svedočanstava i jefitnih trikova kojim se animiraju mase i uplašena jedinka. Čovek koji na to pristane gubi svest o slobodi, gubi osećaj slobode, sve dok je u kratkom periodu ne izjednači sa ropstvom. A, „kada se Gospodar ne vidi, ropstvo mnogo liči na slobodu“ (V. Djurant). Uništite čoveku perspektivu i dobićete šuplje telo koje vidi samo mrak, koje živi u sadašnjosti i u njoj strahuje od te tame koja se otvara ispred kao bezdan.
Ali, čovek... Nejako biće željno vulgarne moći, krči sebi put u isti taj bezdan ne birajući sredstva. No, kad-tad stigne do jedne tačke na kojoj ga dohvati ono ljudsko (svi to nosimo u sebi), kada se mora okrenuti i pogledati sve što je ostavio za sobom, jer mu je prošlost bliža od budućnosti. A lepo je Mefistofeles rekao Faustu: „Sad smo opet na kraju svoje dovitljivosti, ondje gdje vi ljudi pomerite sa pameću. Što si se udružio sa nama kada ne možeš sa nama ostati do kraja? Hoćeš da letiš, a bojiš se vrtoglavice? Jesmo li se mi tebi nametnuli ili ti nama?“ (Faust, J. V. Gete).
Uvek se može birati, lajkovati ili ne. Ali, taj klik mišem je nekada tonama težak jer nosi pečat i breme velikog posmatrača, a u sebi (prividno) sadrži strah od propasti i nestajanja bića koje se dalo kliknuti nešto što se nekom tamo možda neće dopasti. Prst tada možda zadrhti, ali zato organizam automatski ugrči čitavu ruku koja može jednim klikom dovesti do samouništenja. Najtragičnije od svega je što se takav trend ne da prekinuti lako, zato što će sada preplašene generacije onog dana kada dođu do vlasti i same nastaviti po istom i dobro proverenom receptu ućutkivanja i zastrašivanja egzistencijalnim babarogama. Zato što im to uspeva, istorija svedoči o tome, istorija svih naroda.
Mlad čovek je zatočenik oligarhije koja mu daje iluzorne mrvice nade u nekoj dalekoj budućnosti, koja ga sve vreme drži u statusnoj neizvesnosti jer joj je potreban takav pojedinac, onaj što je u stalnom stanju pripravnosti, spreman da dela. Jasno je da ogromna većina omladine (po prirodi) živi na oblaku koji je satkan od neumornog nadanja, iščekivanja oportuniteta, bez jasnih obrisa stanja u kome se nalazi on sam (ili ona), a kamoli društvo čiji je deo. Oni ne računaju na gasovitost tog oblaka, na stalnu i realnu opasnost od raspršivanja, koja će doneti samo životnu vratolomiju. „Skrivena tražih zlatna blaga prava, a iščeprkah jadan ugalj samo“ (Faust, J. V. Gete). Vođi svih partija ili bilo kakvih interesnih grupa to dobro znaju, i to marljivo koriste. Time dobijaju potreban kvantitet koji obezbeđuje jaku ali slepu podršku, sve to nazivajući budućnošću. No, to je neka budućnost u kojoj nema preteranog mesta za one druge (bilo koje) koji imaju drugačije mišljenje i stavove po određenim pitanjima, već se takve grupacije poprilično marginalizuju i guraju u stranu ili pod tepih, praveći se da ne postoje. Nešto slično se desilo sa mladom grupicom glumaca koji su „greškom“ izveli predstavu „Beton mahala“, koja je uzgred budi rečeno pokupila brojne nagrade i priznanja diljem zemlje, i na taj način sebe stavili u nezavidan položaj jer su kazali nešto što se nije smelo izreći i na način koji nije prikladan. A već ono što se izdešavalo na društvenim mrežama nakon predstave je tek tragikomedija, od brisanja statusa, povlačenja lajkovanja i šerovanja do kategoričkog negiranja većine da je izrekla bilo šta dobro na račun predstave. Direktiva je te noći malo zakazala, jer nisu uspeli da anatemišu komad na vreme pa su se neki izlanuli, što govori da se narodu predstava dopala u suštini, i da ništa loše nisu u njoj prepoznali, čak naprotiv. Ali, neki su prepoznali nešto drugo, nešto maliciozno u tome i stvar je bila završena sa celim poduhvatom. Postao je tabu. Vlastodršci su se odrekli svoje neposlušne i grešne dece i dali primer svojim poslušnima kako se ne treba ponašati (Kabil i Habil, Kain i Avelj...). Gotovo je sigurno da bi isto postupila bilo koja politička opcija da je bila na poziciji u tom trenutku. To je jedno vlastoljubivo vrzino kolo koje hara ovim krajevima i koje će dakako harati u nedogled. „U jednoj takvoj atmosferi, u atmosferi gde se kvatitet mladog čoveka u politici, meri brojem oblepljenih postera i isprejanih gradskih zidova u političkim kampanjama, i gde se lojalnost politici ne dokazuje kvalitetom i intelektualnim integritetom ličnosti i ideje koje ta ličnost nosi sa sobom, već količinom besramne spremnosti da se po svaku cenu dokaže odanost političkom vođi, za ozbiljne mlade intelektualce i nema mesta“ (Senad F. Ganić).
Odlaže se do krajnjih granica bilo šta što čoveka može podstaknuti da se zapita, da posumnja u sebe ili druge, u društvo i stanje oko sebe, u vlast i njenu valjanost. Guši se kritička misao, sa njom sloboda mišljenja i izražavanja, što dalje implicira seču potencijalnih mislilaca koji bi se mogli razviti da nije gnusnih ograničenja. To podrazumeva veliku oseku novih ideja, novih pravaca u mišljenju i razmišljanju, a kao epilog bismo imali suvo jednoumlje, to utopijsko blagostanje kojem zaneseno teže svi totalitarni (i oni manje totalitarni) režimi. „Zdrav razum lako može da zamisli proizvođače, distributere, trgovce i potrošače raznih vrsta roba, ali mu je teže da zamisli proizvođače, distributere, trgovce i potrošače raznih ideja i ideologija koje se na tržištu ideja i ideologija prodaju i kupuju kao i svaka druga roba. I kao što često biva, na tržištu bolju prođu ima neka jeftinija i slabija roba od skuplje i bolje; jeftinije i prostije ideje, ideologije i stavovi češće nađu kupca nego vrednije i dublje“ (Đuro Šušnjić).
Tužno je što je politička pripadnost za većinu življa postala nova tačka beskompromisne podele, kao da ih i nemamo već dovoljno. Te imamo ljude koji kunu jedni druge, psuju jedni druge, javno ponižavaju, mrze se međusobno iz njima valjanih razloga, a gotovo da niko nije podrobno upućen u planski program svoje partije. Navode imena svojih stranačkih prvaka u najlepšim i najuzvišenijim kontekstima, osećajući ponos pri govoru i njihovom pomenu, spremni da im svoj život uzdignute glave stave na raspolaganje iako se radi o emitovnoj jednosmernosti. Drugim rečima, deluje prilično naivno ako očekuju da bi prvaci i vođi dali svoj život za tu jedinku posebno, jer oni uglavnom vide broj i statistiku, a ne čoveka kao jedinstveno biće. Ako pojedinac nema samopoštovanja (koje se svakodnevno i neumorno ubija), onda će on nastaviti da ganja oblake po nedohvatljivom nebu.
Em bosonogi, em nebo.
No comments:
Post a Comment