Thursday, February 2, 2017

Kolapsirajući svet umetnika

A šta to znači misliti i maštati? Šta to čovek postavlja pred sobom kao predivo za tkanje imaginarnog, za trenutno uživljavanje kroz nove okolnosti i momente? To je svakako jedan vid bekstva i često melanholije pomešane sa nostalgičnim elementima koje prate čoveka dok živi. Lepo je znati da uživljavanje uvek uspeva da zadovolji maštovitost i ispuni očekivanja mislećeg, sanjarskog bića. Jasno je zašto se to dešava ako se uzme u obzir da je novo slaganje alternativnih puteva prošlosti ili budućnosti uvek oslobođeno drugog, oslobođeno je tvrde realnosti i kompleksnosti koje sa sobom nosi svaka druga volja i egzistencija, jer u glavi čoveka koji mašta i kroji, koji zamišlja određene situacije ili prosto svoj životni put i sopstveno ostvarenje, nalazi se samo on, drugoga dakako nema. Zato je mišljenje i krojenje linearno, ne postoje oscilacije i neizvesnosti koje nosi realni vid življenja i korelacije sa drugima, upravo jer onaj koji mašta i zamišlja sve tvori, svi likovi su plod njegove uobrazilje pa iako su eventualno uzeti iz stvarnog života i njegovog ličnog okruženja oni ne mogu biti samostalni misleći elementi unutar jednog moždanog korpusa koji nosi sanjar u svojoj glavi; njihove slike su možda realne, ali njihovi postupci su proizvod mišljenja čoveka koji mašta, koji putem osnove koju grade njegove ćelije diktira tempo i razvoj imaginarnih ličnosti koje sastavlja u jednoj apstrakciji za koju postoji onolika mogućnost da se ostvari koliko se sanjar može približiti realnoj slici osobe koju pokušava da inkarnira u mašti, i to uvek biva nešto nepredviđeno.

Saturday, December 24, 2016

Strah od ugašenog televizora (II deo)

Ugašen televizor kao stanje u kući postaje sve manje mogućno. Kako vreme prolazi taj izraz sve više naginje oksimoronu, stilskoj figuri koja za cilj ima da prikaže paradoksalan spoj. A kako i ne bi kada sa druge strane stoje ogromne industrije koje za cilj imaju pospešivanje kvaliteta slike i funkcija samog televizora, kada se brojni kablovski operateri utrkuju koji će imati više kanala u ponudi kako bi se što bolje, delotvornije i isplativije pokazao potencijalnim korisnicima. Pa koja je onda svrha ugašenog televizora ako sve to uzmemo u obzir? Zašto davati toliki novac za moderne, pametne televizore i plaćati kablovsku svakog meseca ako poenta nije u gledanju i uživanju u televizijskim kanalima koji su nam na raspolaganju? Naravno, živimo u vremenu kada je gotovo nemoguće potpuno utuliti tv prijemnik, a i nije potrebno to učiniti, nikakav ekstremum nije dobar i valjan, već je poželjno naći meru i kvalitet. Za to je svakako neophodno da čovek više vremena provodi u tihoj samoći sa mislima svojim, uz knjigu, dobar časopis ili kvalitetno društvo. U takvim momentima čovek oseća sebe i svoju bitnost, saznaje kakvu realnost, razvija misao, uči da bira što je dobro i korisno, prepoznaje jeftinu priču i demagogiju, i nesporno postaje sumnjičav.

Sunday, September 18, 2016

Memento mori

Neko je rekao da čoveku pripada samo umiranje, a da smrt nije niti može biti deo njega. Smrt je uslov za postojanje života, ili je život uslov za postojanje smrti. Život jednog čoveka je uvek impuls u opštoj genezi ljudske vrste kao inteligente pojave, jedinstvene, sebe svesne, jedine takve vrste za koju za sada znamo da postoji. Taj impuls može biti takvog kvaliteta da granicu ljudske znanosti gurne napred, zatim onakav da će tu granicu povući untrag, i na kraju onakav kakvog je i najviše - impuls koji trepne u mestu, kao svitac koji lenstvuje na listu topole, presahne i završi svoje neponovljivo putešestvije. Okonča maršrutu koja to i nije bila, jer se u suštini nije kretao ni napred ni nazad, već je ceo svoj život otaljavao u jednom mestu, u jednom pokretu, tiho, gotovo nečujno je prošao (presedeo) kroz energetski naboj kakav je život.

Tesla je mislio da na Marsu i Veneri možda ima života. I smrti. To svakako ne utiče na pojavnost smrti, iako nije bio u pravu, niti je mogao biti usled nedovoljnog tehnološkog razvoja, i ne smemo mu zameriti. Nikako njemu, posle svega što je učinio za ljudski rod. Ali, i da je bio u pravu, život bi se i tamo morao okončati u smrti, u umiranju. Jer da nije tako, morali bismo ga nazvati nekim drugim imenom, recimo onim koje je slično besmrtnosti. Besmrtnost. Neko je rekao da to prilično dosadno zvuči. Da je besmrtnost smrtno umarajuća, nepotrebna nakon ovozemaljske borbe koja se na kraju urušava u nestanak, i da bi produžetak te borbe u vidu ponovnog uzletanja u život i večno, bezvremeno održavanje u toj permanentnoj postojanosti bilo više nego nepotrebno i, pored svega, nerazumljivo nakon iscrpljujuće borbe koja je ostavljena ovde. No, mnogi su u smrti pronašli smisao života, volju za životom i življenjem, privlačno bekstvo od smrti; prinudna jurnjava i natezanje sa opstankom priređuje zanimljivu, i nada sve, svrsishodnu igru neumornog odlaganja časa prestanka, časa umiranja. Za njih je ovaj svet test, ispit, prelomni period, predvorje beskonačnosti. Oni veruju u preživljavanje smrti, nadživljavanje toka, jer im samo tako ovaj svet ima smisla i cilja koji se ogleda u kategorisanju večnih identiteta: dobri idu na jednu, a loši na drugu stranu besmrtnosti. I jedni i drugi imaju svoje zagarantovano pravo na misao i osećaj.

Tuesday, August 23, 2016

Zov Besmisla

Tišina. Ogromna rupa ništavila koja zjapi i iznad i ispod njega, čekajući ga. Kako samo čovek stane kada oseti besmisao. Kako ga obuzme sopstvena neimaština, zatekne i ućutka. Mozak se napinje iz sve snage da prevaziđe to privremeno stanje svesti, tu blokadu koja ga je snašla i preko koje teško prelazi. Čekajući bilo kakav pokret, bilo šta što bi ličilo na misao pa da je proguta u momentu njenog začetka. Kuda, kamo, kome, čemu, zašto, odakle... O, kako je to odvratno i teško, kako je samo podmuklo i perfidno formulisano pitanje na koje se teško daje odgovor. Može se pojedinac zadovoljiti prividom jasnoće i nastaviti, ali će se pitanje samo skrajnuti i čekati naredni put. Tada će možda biti mnogostruko teže postavljeno, gledaće sirotog čoveka sa nenadmašne visine naginjući se nad njim polako i oholo, uživajući u svakom momentu intelektualnog mrcvarenja; a ako još duhovno stanje čoveka bude u raskolu, to može dodatno otežati pitanja i naterati čoveka na sebe samog.

Stefano Bonazzi - Besmisao
Da, besmisao stoji uz njega kao kragna. Može se samo navići na to, te tako preživeti trenutke ispitivanja, ali nikada se potpuno osloboditi. Čovek hoće prihvatiti neku ideologiju koja će mu dati duševno spokojstvo, koja će mu biti vetar u leđa, koja će mu prekrivati oči i uši na svaku mentalnu nelagodu. Ali, besmisao u svakom iskrsne, bar na momenat. Život čeka čoveka, može godinama, decenijama čekati tako nestvarno strpljivo, vrebati svaki momenat; a živ stvor mora klonuti kad-tad, mora mu se dogoditi nešto za duh nesnosno, kakva zločesta sudba, kakav neprijatan i bolan usud koji će ga emotivno razarati neko vreme, koji će mu kidati logiku bivanja i stremljenja. A onda zablista besmisao, onako pompezno i bahato. Pred čovekom je strašan, snažan i neumoljiv. On je prepreka daljem lagodnom postojanju jer zahteva odgovore na nepostavljena pitanja koja svaki inteligentni stvor oseća u času pojavljivanja besmisla, on ih razume bez da ih postavi. Često ne sme ni da ih formuliše otvoreno, da se u njih zagleda, da ih oseti do ponornih nakana, da ih osmotri čisto i jasno dok stoji ponosno uspravno. Misliti o tome podrazumeva sumornu težnju ka bekstvu iz egzistencijalnog mraka. Misliti o nepostojanju znači obesmisliti postojanje. To je začaran krug uvrnutih pitanja iz kojih se logički trudbenik upinje svom energijom ne bi li im utekao i zataškao ih.

Friday, April 1, 2016

Egzistencijalni strah od lajkovanja

Orvel. 1984. Može se komotno reći 1984. pa nadalje. Praćenje. Uhođenje. Ucenjivanje. Iznuđivanje. Moderna politička scena tako funkcioniše. Savremene komunikacione tehnologije pružaju mogućnost neprestanog nadgledanja pojedinaca, njihovog ponašanja, kao i ponašanja njihovih najbližih. To se više ne mora kriti, niti se krije; više nisu potrebne uhode koje se vešto šunjaju i prikrivaju, već samo vredan i radan čovek koji je spreman da bulji u kompjuter dovoljno vremena, da revnosno žrtvuje deliće svog života provodeći sate i sate na društvenim mrežama, prateći i pisajući izveštaje koje uredno šalje višim instancama. Svi sve prate i nadgledaju: ko šta lajkuje, ko šta šeruje (deli) i koliko, kakvi se statusi objavljuju. Kada se sve to uzme u obzir i ne treba da nas čudi kada u bliskoj budućnosti bude sve više onih koji pate od manije gonjenja.

Veliki brat posmatra! Jedinka više ne dela po svojoj volji, u glavi se stvara jaz koji razdvaja i prekriva istinsko sopstvo niskim pobudama, željama za prilikom koju valja iskoristiti, društvenim činom kojem se animalno stremi. Više instance su to prepoznale, ne posredstvom znanja iz analitičke psihologije, već preko prijašnjih vođa, putem svedočanstava i jefitnih trikova kojim se animiraju mase i uplašena jedinka. Čovek koji na to pristane gubi svest o slobodi, gubi osećaj slobode, sve dok je u kratkom periodu ne izjednači sa ropstvom. A, „kada se Gospodar ne vidi, ropstvo mnogo liči na slobodu“ (V. Djurant). Uništite čoveku perspektivu i dobićete šuplje telo koje vidi samo mrak, koje živi u sadašnjosti i u njoj strahuje od te tame koja se otvara ispred kao bezdan.

Ali, čovek... Nejako biće željno vulgarne moći, krči sebi put u isti taj bezdan ne birajući sredstva. No, kad-tad stigne do jedne tačke na kojoj ga dohvati ono ljudsko (svi to nosimo u sebi), kada se mora okrenuti i pogledati sve što je ostavio za sobom, jer mu je prošlost bliža od budućnosti. A lepo je Mefistofeles rekao Faustu: „Sad smo opet na kraju svoje dovitljivosti, ondje gdje vi ljudi pomerite sa pameću. Što si se udružio sa nama kada ne možeš sa nama ostati do kraja? Hoćeš da letiš, a bojiš se vrtoglavice? Jesmo li se mi tebi nametnuli ili ti nama?“ (Faust, J. V. Gete).

Monday, February 29, 2016

Kud se dede omladina?

Omladina je tradicionalno bila sinonim za društvene promene kada se oseti da kola kreću nizbrdo, kao odjek zdravog i neiskvarenog razuma (da ne kažem naivnog). Puni samopouzdanja i poleta, katkad nepotrebnog buntovništva koje kulja u njima iščekujući nesnosni životni pritisak da bi počelo da pršti na sve strane, da kao gejzir obaspe oronulo i zakržljalo društvo nevinom i sirovom energijom ne bi li ga tako vratilo na solidan put, utrt humanim idejama i podnošljivom pravednošću.

Ipak, vremenom se sve izjalovi, te je danas nešto drugačije stanje. Sva ta inteligencija je ukroćena, neslobodna, nesamostalna (zavisna). Omladina sada predstavlja neizostavan deo stranačkih entiteta, oslobođena samokritike (objektivizma) i individualnog mišljenja usled rđave politike i njenog arogantnog upliva u sve društvene pore. Naveliko se primenjuje geslo da se ne ujeda ruka koja te hrani, što je u načelu tačno, ali se ovih godina to prilično zloupotrebljava, brkaju se lončići (barem sa jedne strane, i verovatno namerno), pa im je nametnuto da partije doživljaju kao nasušni izvor postojanja i opstojanja čoveka, pogotovo mladog čoveka, u tako surovim društvenim okolnostima koje je politika (to jest ljudi koji je vode) sama iznedrila iz svog trbuha. Na taj način omladina postaje sterilna za bilo kakve društvene (revolucionarne, kako to čudno i daleko zvuči) reakcije koje nisu u skladu sa politikom matične partije, postaje nesvesna snage koju skladišti kao ogromni potencijal, snage kojom može rušiti sve barijere da nije ubijena i uplašena od strane viših instanci (imaju žive primere kako su prošli oni koji su svojeglavo krenuli u nekom drugom smeru), kao i pod stalnom pretnjom od „izumiranja“, nezaposlenja, etiketiranja.

Saturday, February 6, 2016

Ogled o javljanju (ili pozdravi se, jadan)

Javljanje (pozdravljanje) drugom čoveku prati identifikaciju te osobe u našoj memoriji. To lice ispliva kao neko koga bismo trebali pozdraviti (na bilo koji način) i tako iskazati prijateljstvo, poštovanje, jačinu i stabilnost svog pamćenja, ukazujući time na jednu kulturnu i civilizacijsku tekovinu (kao i vaspitnu) koju smo dohvatili. Mnoga istraživanja su pokazala da to nije svojstveno samo čoveku, već se isti (ili sličan) obrazac identifikacije nalazi diljem životinjskog sveta. Ali, kod čoveka je to jedan vrlo važan momenat koji, ako usled nekog razloga izostane, može dovesti do žešćih nesporazuma, ljutnje jedne strane što je druga nije prepoznala na ulici, kidanja krhkih prijateljstava, potom osvetničkih neuzvraćenih pozdrava (zatezanja) i tako dalje.

Kao i u svakoj ljudskoj delatnosti, tako se i ovde izdvajaju određene kategorije ljudi koji umesto sporazumevanja prave nesporazume, te tako jednu vrlo prostu stvar komplikuju do krajnjih granica uz nejasne razloge (njima su, pak, možda jasni) i stvaraju prilično neprijatnu situaciju drugima, a to je da nam izvesna osoba ne uzvrati pozdrav (nikako ili ne kako očekujemo) pa nam tako osmeh ostane na licu usamljen, klimanje glave se ispostavi nepotrebno, ruka ostane u vazduhu, reči odu nikome u etar i mnoge druge volšebne okolnosti (ljudi engleskog govornog područja imaju adekvatnu reč za te situacije koja tako i zvuči - awkward).