Do šeste ili sedme godine života sam
bio ubeđen da si mi rođeni brat. Pričaju mi da smo često delili krevetac, toga
se naravno ne sećam, ali da smo stanove, koji su vrata do vrata, delili - toga
se svakako sećam. Čak si i pao sa terase mog stana i po tome postao čuven u
kraju kao lik koji je preživeo pad sa terase. Onda si do zadnjeg svog dana
zbijao šale na taj događaj govoreći kako sam te ja gurnuo, a u stvari si bio
šeprtljast ali blesavo hrabar. Dakako, naš poštar Salko je uspeo da ti
koliko-toliko ublaži pad trčeći koliko je mogao kada je video da padaš. Od tada
si slabije čuo na jedno uho. Čuvala nas je ista dadilja, Šaka. Čini mi se da
smo se u neko isto vreme i krišom osunetili u ono komunističko vreme, ni ne
znajući da je to naše bilo skriveno dok nismo videli Anela kako sa žezlom,
pompeznim odelom i velikom kapom nalik na krunu protinje glavu kroz šiber
Mercedesa i uz pratnju i sviranje drugih automobila kreće na svečano
obrezivanje.
Koliko
smo samo žetona potrošili kod rahmetli Isa preko puta Trše, dok još nismo ni
pošli u školu, koga je potom nasledio Zeko. Ti si imao prvi i jedini Commodore
64 koji sam ikada video i igrao. A onda kada su velike konzolne skalamerije za
zabavu zamenjene mnogo manjim (Sega Mega Drive, XBOX, Nintendo 64,
Supernintendo, Playstation...) - došla je era Hazira i besomučno „spavanje“ u
njegovom lokalu. Moj rahmetli otac bi nam uvek, kada bi krenuli na igrice,
govorio da smo mu (Haziru) ti i ja ukrovili kuću.
Kada ne bi mogli da
nas uvuku u kuće uveče, naši su provalili priču o Crnoj Trojci koja kombijem
kupi decu što su vani i posle dubokog akšama (interesantno, ali ja sam kombi
Crne Trojke uvek zamišljao da je crne boje sa crvenom trojkom preko njega,
nalik na ona vozila za novinarske ekipe). Zatim su nam malo starije generacije
prosule priču o Štiklatom Bradatom koji svaku noć dolazi iza zgrade i čeka da
nas pohvata, pa bi se mi međusobno bodrili ko će da ode da proveri je li to
stvarno istina, te kako niko sâm
ne bi smeo da ode krenuli bi svi zajedno. Negde na pola puta bi samo neko
odvalio: Štiklati Bradati!, nakon čega bismo svi glavom bez obzira krenuli da
trčimo nazad, a onda bi svaki od nas tvrdio da ga je video.
