Kant u redu za pitice

Smiraj dana, grad je umnogome tih i gdekad se oseća čudna neizvesnost. Popriličan je broj praznih stomaka. No, usuđujem se reći da je broj onih sa prazninom u drugom delu tela (glavi, recimo) veći. I tako, tu tišinu, taj san koji grad hvata na prečac, remeti karakteristična buka na lokacijama dobro znanim svima koji su zaduženi za kupovinu nadaleko čuvenih ramazanskih pitica. Negde veća, negde manja gužva. I to se dobro zna gde je koja.

   Pored toga što post podrazumeva uzdržavanje od bilo kakve hrane, on pored toga obuhvata i uzdržavanje od prazne i nepotrebne, čak štetne, priče (pa i delanja takve vrste). Avaj, to nikako ne smeta mnogima, pa se u redovima mogu čuti, odnosno, nema šta se ne može čuti. Ispada da zatvoriti usta za hranu biva lakše nego obuzdati jezik. Pored svih isprika koje koriste oni koji ne poste, uskoro će se naći još poneke na repertoaru: „Ne mogu da šutim toliko...“, „Ko će 18 sahata sklanjat' pogled?“ i tako dalje. No, neću o tome. Želeo bih da kažem nešto o načinima kupovine pitica.

   Ljudi kao ljudi, ima nas svakakvih; kupci kao kupci, ima nas svakakvih. Pre svega, potrebno je razlikovati dva značenja reči RED kada je kupovina ramazanskih pitica u pitanju (i uopšte): red kao kulturološku pojavu (kada se zna neki red) i red kao niz živih ljudi koje stoje mirno i čekaju nešto (pitice u ovom slučaju). Nemali deo kupaca ne razlikuje ni jedno ni drugo, pa je s toga najčešća primedba koja se može čuti ispred pekara: „Mi smo svi budale samo si ti pametan, je l'?“, upućena određenom čoveku neodređenih godina koji apsolutno ignoriše red u oba smisla: red živih ljudi koji nešto čekaju (pitice) ne vidi, a za red kao vaspitno-socijalni poredak stvari ne zna. Eh, tada počinje dramaturgija (što bi rekao Žika Pavlović).

   Postoji nekoliko tipova uzurpatora reda i mira u predjuftarski vakat podno pazarskih pekara, koji teraju poštenog čoveka na svakakve pomisli, pa čak i na konkretna dela. Taksativno ću ih pobrajati (neki će mi možda i promaći), jer tu nema težeg ili lakšeg slučaja pošto svi imaju iste namere, sve njih vode isti nagoni: da prosto prekrše red i “izigraju” običajna pravila.

   Počeću sa sledećom kategorijom: to su oni koji su u stanju da neprekidno okreću krugove svojim automobilom oko pekare sve dok ne uoče nekog poznatog u redu i jednostavnim pokretom ruke mu pokažu koliko pitica treba da kupi za njega, a nakon toga ide klasični polukružni potez šakom sa ispruženim kažiprstom koji se završava nadole a koji znači: “Uzmi mi ti to a ja ću kasnije naić’ i daću ti pare”. Mnogi od njih imaju već ugovorene termine kada nailaze, jer se baš u tom trenu nalazi njihova “veza” u redu. Kad sam kod automobila, ima i onih koji se parkiraju ispred ili preko puta pekare i pošalju omanje dete po pitice, koje naravno ide pravo na šalter (ja ga tako zovem, jer je u ovoj državi sve birokratizovano) uz ispriku da im se žuri, pa ako prođe - prođe.

   Dalje, postoje oni koji iz nekog (samo njima poznatog) razloga smatraju da ne treba da stoje u redu, pa novac za pitice i eventualni ceger daju nekom poznaniku ili dobrom prijatelju iz reda a oni (što je interesantno) sednu preko puta ili pored pekare i sve vreme posmatraju svoju “vezu” (ili ćaskaju, uzgred): “To su ta pazarska patrončad”, dobaci jednom neko iz mase. Biva slučajeva kada se jedan nalazi veoma blizu šaltera, a njegov prijatelj tek staje u red, nekih desetak ili petnaestak metara od njega, ili su obojica ispred mene ali je udaljenost opet velika zbog same dužine reda, i tada ovaj što je udaljeniji daje znak onome koji je napred koliko pitica da mu uzme i nakon toga napušta red; ponekad se desi da nekoliko njih tako uradi, napuštajući red, pa se ja za kratko vreme primaknem šalteru, ali kada na red dođe onaj koji je bio napred i kada izgovori: “Meni ćeš 32 pitice…”, vidim da ništa nije postignuto i da isto ili duže čekanje ne gine. Veći je prestup što je distanca između “veze” i “patrona” veća.

   Ima ih koji krenu direktno na šalter i kada se masa uznemiri, oni samo: “Polako te narode, ja ću samo ćahije…”. I kada uzme ćahije, doda: “Da’ mi i jednu hladnu piticu…”, gde oni pred šalterom kažu: “Nemo’te mu, vala, hladnu… Ramazan je, nećemo za jednu piticu bugiju dizat’…”. I tako, dođu po ćahije a odu i sa vrućom piticom.

   Na redu (dakle, nisu U redu, nego su NA redu) su oni koji direktno ulaze u pekaru i koji pri sečenju reda koji se nalazi pred vratima pekare opušteno kažu: “Samo malo…”, što u nekom smislu znači: “Pomeri se, zatvorio si vrata ne može da se prođe, ja ne znam šta čekaš tu…”. I tamo muhabeti sa onim pekarima, kao da imaju o nečemu da pričaju, a sve se uglavnom svodi na lična pitanja i konstatacije (umorio, odmorio, hladno danas, toplo danas, kiša danas, dugo se posti…).

   Na sreću, ipak je više onih koji se pridržavaju reda, ali ovi koji to ne čine prosto bodu u oči i oni su slika i (ne)prilika našeg društva i stanja u kome se nalazimo. Interesantno je koliko ljudi sa neke prividne visine posmatraju tako banalnu stvar kao što je kupovina pitica, pa i tu žele da muljaju samo da se ne bi povinovali nekom običajnom redu, misleći da na taj način sebe prikazuju kao nekog ko je iznad mase i iznad reda, kome je ispod (kakvog) ponosa da stane u red sa ostalim živim ljudima pošteno čekajući svoje pitice. Koliko li se prisnih odnosa razvije ispred pekare Ramazanom, i što je najgore, isključivo Ramazanom dok ovaj ovome kupuje redovno pitice. Nakon Ramazana, i na drugim mestima (dakle, na vanpekarskim prostorima), mislim da je situacija drugačija i da ovaj svoju “vezu” ne poštuje toliko koliko joj to iskazuje pred pekarom. Ima tu problema i sa “vezom”, jer onaj koji je u toj ulozi, mišljenja je da čini veliku i divnu stvar time što moje pitice (koje bi normalnim poretkom stvari pripale meni) kući nosi neki “patron”.

   Kada bi oni, pak, primenili jedan od postulata Kantovog kategoričkog imperativa, recimo sledeći: ponašaj se onako, tako da tvoje ponašanje može postati opšti zakon - ispao bi haos, blago rečeno. Scenario bi bio sledeći, otprilike: svako bi tražio svoju “vezu” i ceo red bi se sveo na par likova od kojih bi svaki kupovao po 249 pitica i delio ih svojim “patronima”; ili bi se svi vrteli automobilima, pa bi nastao saobraćajni kolaps koji bi se jedino rešio tako što bi sve pekare morale biti izgrađene na nebrojenim kružnim tokovima; za one koji vole da sede pored pekare čekajući svoju “vezu”, morale bi se postaviti montažne tribine kapaciteta par hiljada; oni koji vole da ulaze u pekaru, toliko bi se nabili unutra da bi ona jadna eksplodirala, pa bi geleri od ramazanskih pitica povređivali nedužne ljude širom grada. Nego, mislim da je i Kant malo preterao (ili nije uzeo u obzir našu bolest zavisnosti od raznoraznih “veza”).

   Ono u šta sam siguran je da pekara ne interesuje kvalitet reda, on samo posmatra kvantitet, njega isključivo zanima broj prodatih pitica. To znam. Ali, ja ću i dalje stajati u redu (“Pucajte! Ja i dalje držim čas.”).