Pozni ručak

“Sestra mi je... Malo ko je osetio tu bol. Kao kada se teška i odvratna misao zarobi u vremenu i ponavlja se neumorno kao dani. Ujutru te dočeka, preko dana prati, noću uspava, a neretko i na san dođe. Gledam je bespomoćno kao sanjar koji gleda u zvezde. Ona me vidi ili ne vidi, ne mogu da dokučim da li me čuje. Nikada ne znam šta joj je u glavi. Jedino znam da se on stalno vrti unutar te lobanje čije lice znam otkada i sebe...”, uvek je Dževad teže disao kada mu se turobne misli nanovo povrate u svest. Pred očima mu tek tako bljesne njeno lice, trenuci iz detinjstva, batine, razgovori; počeo bi onda da misli, tuguje, izjeda nutrinu. Osećao bi se preteškim da bi živeo duže od par minuta, sve mu najednom postaje teskobno, daleko, umorno, nepripadajuće, lažno. Olizao bi usne, vlažnom maramicom potro čelo, vrat i oči, a zatim izdahnuo koliko je mogao pluća isprazniti, kao da se tako oslobađa tereta koji mu je priklještio srce i dušu, pa ih fino drobi kao da je samo još jedan paćenik u nizu na zlokobnoj proizvodnoj traci.

- Dževade... - fini glas mu je drsko razlivao boje i remetio red u mislima. Otvorivši oči, video je svoju suprugu. - Hajde, blizu je pet. Vreme je da odeš do Misale.

Snovi ga na trenutke izdignu, obrlate, nateraju da zaboravi na nju, na postojanje sebe i onoga što je deo njegovog života. Ali onda se zidovi skuče, krenu jedni prema drugima, pa koliko se izdigne od sebe u snu - toliko teško lupi o pod pri povratku. Ulazak u san mu predstavlja okraće rasterećenje, a buđenje bolno i teško iskustvo. Uvek utrni nekoliko sekundi nakon otvaranja očiju, uši mu zazuje, nos procuri, oči zasuze. Vremenom je navikao na takvu dobrodošlicu, privikavanje na sudbinu koja ga svakog jutra, ili posle popodnevnog sna, čeka.

Nakon par momenata postao je svestan da sedi u fotelji sa novinama u rukama, naočarima na stomaku i hladnim čajem na stočiću pored. Sunce koje vene teralo je svoje zrake kroz prozore dnevnog boravka sa napola navučenim roletnama, stvarajući bakarni ton. Osetio je ukus krvi u ustima, bolno udisanje kroz suve nozdrve, ljudska stopala na prsima, kao da je vazduh koji je gutao bio prepun šrapnela. Sačekao je malo, istrpeo, a zatim se jedva pridigao iz fotelje kao da je u njoj boravio danima a ne nepunih sat vremena sna koji mu samo bane kao nepozvani gost, udari ga pravo po temenu i tako ga savlada. Ranije bi pitao Lejlu kada je zaspao i kako, a sada se više ni ne interesuje za to. Kao da svakodnevno umire i budi se u bolu, dnevna rutina, mučenje koje hoće da ga istrebi, umori, da mu ulije na usta istopljeno gvožđe a onda mu ih zaplombira da bi ta gvozdena statua u obliku čoveka trpela sve boli i oholosti bitisanja koje ga je snašlo.

Sa gađenjem je pogledao na čaj, više od svega je mrzeo kada je hladan. Od samog pomišljanja na ispijanje takve tekućine pripala bi mu muka, osetio bi prevrtanje u stomaku i knedlu u grlu. Lejla je sedela na bordo kauču posmatrajući ga. Pogledao ju je. U njenim očima bi uvek razaznao čežnju, molbu za podelom boli, kao da insistira da uzme od njega deo gnjecavog bremena kako bi zajedno izneli teskobu. Osećala je kako čili, kako se u njemu sve gasi, kako postaje biljka koja ne traži sunca, koja se suši polagano prepuštajući se neizbežnom kraju. Sve je manje govorio, rečenice su bile kraće, odsečnije, nije bilo više detaljne analize na koju se navikla i uz koju bi satima divanili, katkada ne bi ni spavali jer bi čavrljanje raznizalo san. Sve je to iza, sve je manje izgleda da može krenuti nabolje. Sa strahom je pratila razvoj. Davno nije ručao kući. Osećaju se.

Nije je više gledao, a ona ga je i dalje pratila pogledom. “Tako je vezan za nju. Gubim ga... Razboleće se...”, vrtela je burmu oko prsta dok je čekala da izađe iz kupatila. Osluškivala je. U kući je grobna tišina. Kroz jedan odškrinut prozor dopire žamor sa obližnjeg igrališta, deca se igraju, vesela, bezbrižna. Stala je ispred posmatrajući ih. “Sutra će i ona prerasti nebirgu, spopašće ih muke, neka od njih će imati svog Dževada s kojim će život rasparčavati iznova i iznova u nemogućnosti da makar sastave nešto nalik onome koji je iza njih. A vreme jede, opterećuje, uništava, zbunjuje. Biće samo posmatrači u sopstvenom životu, statisti koji se ništa ne pitaju, inertni sagovornici, neuki trgovci, izigrani kupci. A život koji im je nekada pripadao će poput jata jesenjih lasta odleteti nekom drugom, zadžati se dok bude topline, a onda nastaviti svoj put od jedne do druge sudbine. Postaće... “. Izašao je.

Još uvek kao omamljen, posmatrao je cipelar. Sa levog zulufa su se spuštale dve kapljice vode sustužući jedna drugu. Potiljak mu je bio vlažan.

- Uzmi te bež cipele od hentika. Davno ih nisi obukao. Ja sam ti ih kupila u Budimpešti, sećaš se?

Uzeo je neke druge. Ne iz inata, u mislima je već bio daleko, na drugoj strani grada gde je ulazio u Misalin stan, zatičući sve onako kako je ostavljeno juče. Znao je šta ga čeka, znao je šta će biti rečeno, kada će ućutati, u koliko će izaći, na kojem delu ulice će se osvrnuti ka njenom stanu, kada će stići svojoj kući, šta će ga Lejla pitati. Sve je znao, jer je sve uvek bilo isto kao da su zarobljeni u jednom prokletom danu, a samo je on svestan ponavljanja koje ga uništava.

- Pokušaj da je nateraš nekako da dođe na ručak kod nas. Ili večeru. Ili u goste nekoliko dana - govorila mu je kroz suvi osmeh dok je navlačio obuću. Ispravivši se, osmotrio ju je sa čudnom gustinom u očima. Napustio je kuću.

“Bela vrata, njena vrata, neko je upaljačem ogarao špijunku, deca, šejtani... Ona je unutra.” Nežno je sklopio oči i spustio ruku na kvaku. Hodnik je mirisao na kinesku gumu. Mračan. Nema sijalice na staroj lampi sa pocepanim abažurom. Ne čuje se ništa. “Ona je unutra...” Ušao je.

Soba je bila osvetljena sa svih strana. Supe na stolu su bile još uvek tople, pored njih dva pribora za jelo, čaša puna jogurta, veće parče hleba i glavno jelo u pekaču. “Evo je...” Stajala je pored prozora prekrštenih ruku i gledala na ulicu, iščekujući.

- Sad će on - rekla je pre svega.

Kosa crna, čista i lepa, kao i svakog dana. Najlepše stvari je birala iz ormana, kombinovala ih. Svež karmin, mirisala je. Bila je iskra mrtvih odaja, poslednji zamajac života opskurnog doma, krajnji izdisaji voska napaćene sveće. Nije se okrenula. Gledala je na ulicu. Malo se približio i stao iza nje.

- Ne znam zašto ga nema. Uvek je tačan. Da ga nisi video možda u marketu kada si dolazio, Dževade? Obično se tu zadrži nakratko. Ne bi se on ni zadržavao, nego je ona vrckasta kasirka bacila oko na njega pa ga zadržava. Znam ja, pričala mi komšinica sa četvrtog. A lep je. Zar ne, Dževade?

- Jeste, Misala. Lep je.

Nasmešila se ponosno, a zatim se hitro okrenula. Zbog bledila su prelepe i krupne oči bile izražene. U njima jama, ogledalo beskrajne patnje, dva jastuka prepuna snova i nebuloza. Stecište pomešanih supstanci, zadrtih nelogičnosti, misteriozni šumarak koji ništa ne krije, dva posednuta bisera. Kada je praznina u osnovi svega što je okružuje, onda njene oči, iako opterećenje koječime, jedino mogu predstavljati refleksiju te praznine. Ona je sa one strane, praznina je u njoj, a u očima se upravo i ogleda druga strana čoveka. U njima je Dževad video sebe i nju. Nekada dva prepletena duha, razdragana i dopadljiva, danas tumaraju hladnim prostorima poput dve odbegle senke starih zatvorenika, noseći prazne poruke svetu od kojeg beže.

- Pogledaj šta mi je juče kupio - uskliknula je. - Kažem mu da troši novac bezveze, ali ti znaš njega - govorila je uvek pokazujući na kakav poklon koji je, upakovan u zlatni ukrasni papir sa crnom mašnom na vrhu, tako sedeo već dve i po godine. Na istom mestu, na staroj peći u uglu sobe.

Dževad je sve ćutke posmatrao. Umoran od reči, ispraznih reči koje ničemu ne služe, samo je stajao u mestu sa tihim izrazom tuge na usnama. Digao je ruke podavno. Njen duh se raspleo iz nekadašnjeg zajedništva i otišao osudivši ga na sličan usud.

- Ne znam šta je sa njim - tiho je izgovorila, a potom malo glasnije: - Sedi ti. Mi ćemo početi bez njega, neće mu smetati. On će nam se pridružiti kada stigne. Ostaješ na kasnom ručku? - pitala je očekujući potvrdan odgovor.

- Ostajem.

Seli su za sto, jeli polako, bez ijedne reči, onako kako čine od prvog kasnog ručka. On ju je posmatrao, a ona je gledala samo u tanjir ispred sebe. Jela je nečujno, kao vrabac. Kada je obed bio gotov, noć je uvelike pala. Tiho, bez pogleda i reči, povukla u spavaću sobu na počinak. Dževad je ostao još uvek za stolom, da ćuti. “Zaspaće... Biće tiha i spokojna. Sigurna i bezbrižna. Ali sutra, sutra će se probuditi ista glava, isti mozak... Zašto noć ne traje večno...”

- Sećaš se kada bismo trčali kroz Nazif-agino imanje jureći jariće? Kada si pala na onaj kamen, pa sam te nosio do kuće u naručju a sutra ujutru nisam mogao da operem lice kao čovek od upale mišića? Kada smo ukrašavali sobu za tvoj rođendan... Kada si zbog mene bežala iz škole, a ja umesto tebe jeo batine za onaj pokvareni usisivač. Kada si mi poslala svoju ušteđevinu do poslednje banke dok sam bio na studijama. Kada smo gledali jedno drugom u uši ujutru ne bi li videli šta smo sanjali. Kada sam se predstavljao kao tvoj momak da bih rasterao udvarače. Sećaš li se svega toga? Reci mi, biće mi lakše... - govorio je nečujno praznoj sobi.

Osmotrio ju je pred polazak. Spavala je dubokim snom. Ostao je tako još nekoliko trenutaka.

A zatim se okrenuo.