Kad bi som bio Google.com

Čudno vreme nadolazi. Čovek kao biće je svedok (čitaj: žrtva) socijalne tranzicije i transformacije, i sve ga manje ima, sve čoveka od čoveka manje ima. Nestaje polako i tiho svaka primesa koja čini  ljudsko, koja sadrži nekadašnju izloženost, ranjivost, manu i vrlinu. Imamo sve veći konflikt sa stvarnošću, beže tragovi lucidnosti. Često ne znamo ko smo, šta smo, gde nam je mesto, i ako možda naslućujemo gde nam je mesto - ne znamo ko stvara ta mesta, otkuda ta mesta tu. Pojedinac gubi bitku za bitkom, frontovi se jedan za drugim gase, nestaće ih uskoro. Pa i kada jedan pokuša da ustane i nešto kaže, on to neće imati gde da učini, neće imati kome da kaže, jer će frontovi na kojima smo se borili odavno biti gluvi i tupi, nepristupačni, natopljeni krvlju onih koji su nekada nešto i pokušali, izrezbareni neplodnim humkama veselih vojevača koji su živote zalud dali. I ućutaće, stopiće se u večnu tišinu sa onima koji bi imali nešto da kažu, koji bi trebali nešto kazati, no im se nije dalo, nisu im dali.

Stvorivši mašine, otvorili smo Pandorinu kutiju. Pod strelom vremena se krećemo nekamo, mi idemo, ne znamo kuda. Sve je postalo prividno brže, jer se vreme mnogo više gubi, ne toleriše se razmišljanje o vremenu, to je greh danas. Savremeno tehnološko doba pruža velike mogućnosti i ogromne nemogućnosti. Sve je više „sveznalaca“, više kvazi-mislilaca, više kvazi-svega (sreće, ljubavi, radosti, prijateljstava, znanja... i sve to nažalost). Nadolazi armija, strašna armija polusveta, sa perfidnom avangardom na čelu kolone; armija kojoj se ne nazire kraj. To je vojska kojoj je tako prikladno i zasluženo nalepljena etiketa: botovi. Doista, živ čovek od krvi i mesa, jedan kompleksan organizam, neviđen spoj emotivnih nadražaja i kalkulacija, svesnost koja nema pandana na planeti, rešio je da sebe prekonfiguriše, da se postvari, da postane očigledan i providan, da se unizi, da se automatizuje: da postane rob(ot). Prihavtili smo takav vid življenja, takav vid komunikacije iza zastora, odabrali smo da ne budemo ono što nas upravo čini ljudima - a to je biti izložen. Skrivamo se u neizloženosti. No, nepatvoren znak da je neko upravo ljudsko biće je da bude povređen, da pati, da voli, da rizikuje, da pomaže, toleriše, razume drugog, da se muči dok ne nauči, da kreira, da se izražava.

A danas, ima mnogo ljudi koji „sve“ znaju, sa tendencijom rasta ove populacije. Iza sebe kao potporu imaju internet i informacije koje su na njemu. Oni koriste internet kao jedan vid eksternog mozga gde su skladišteni oni podaci kojih u matičnom mozgu nema, ali koji ih čine velikim (prividno, naravno) stručnjacima u kojekakvim oblastima. Kada bih, dok ovo pišem, bio upitan koji bi to momenat iz ovog teksta voleo da ostane u glavama onih koji se odluče da ga pročitaju, to bi nesumnjivo bilo sledeće: naučiti razlikovati informisanog od obrazovanog čoveka! Ono što razlikuje ove dve krajnosti je da informisan čovek predstavlja usisivač koji kupi informacije sa interneta, iz mlečnih restorana, kafečajnica, kafića itd. On ume da zablista kada govori, da bude uverljiv, potkrepljen argumentima (diskutabilnim), rečit, širokog vokabulara. Ali ono što on nema, i što ga razlikuje od obrazovanog čoveka (ovde mislim na zaista obrazovanog čoveka), je mogućnost dubinskog razumevanja stvari o kojima priča. On iznosi činjenice, ali ne zna pozadinu stvari, ne zna zaplet i rasplet, ne razume sve implikacije koje jedan problem može sadržati. Informisan čovek predstavlja jednu vrstu medijuma kroz koji se kreću informacije, zbir svih vesti i novosti, tračeva i zavrzlama, bitnih i nebitnih činjenica. On je slika čoveka koji je okupiran, zaposednut tehnologijom, ostrašćen prazninom. Njegovo znanje, ako ga tako možemo nazvati, je površinsko. Informisan čovek jednostavno ne razume da ne razume.

Nalazim da je još jedna reč prikladna, a koja se koristi za prikupljanje informacija diljem interneta. A to je: surfovanje. I to je doista izraz koji najslikovitije izražava učenje koje se zasniva na prikupljanju podataka sa interneta. Dakle, surfovati se može samo po površini, i to je ono što masi mediokriteta najviše i odgovara: površinsko znanje bez razglabanja. Dobro je samo ako koristi i sve dok koristi. Konformizam uzima sve više maha i jasno je da ta armija polusveta „surfuje“ socijalnom površinom.

No, u životu je često potrebno zaroniti u dubinu gde se više ne može surfovati, nego se mora roniti. Čovek mora zastati u tom besomučnom vodoravnom kretanju i promeniti pravac vertikalno naniže (ono može naviše, nego kažu da nije preporučljivo), te ponirati za promenu. Divno je to rekao Milivoj Solar (hrvatski teoretičar književnosti):

„Da znamo tko smo kao pojedinac, moramo znati što je naša kulturna tradicija, a da znamo tko smo kao narod, moramo znati što je svjetska kulturna tradicija. A to možemo razabrati jedino ako ne čitamo samo zato da bismo brzo i lako pročitali kako su se neke priče u načelu sretno završile. I u čitanju, kao i u životu, moramo se ponekada osvrnuti: moramo usporiti i zastati, jer samo tako vrijeme neće biti izgubljeno; gotovo bismo mogli reći: ono se može i zaustaviti.“