Oduvek postoji svet koji nestaje i svet koji se stvara. Ta fantazmagorična smena koja, ako je ne osmotrimo makar na tren, prolazi mimo nas neopaženo, zapravo predstavlja celi čovekov život. Jer, smena svetova i rezonovanja nije nešto što se samo desi i završi, već je to proces u vremenu, svakom vremenu, beskonačnom vremenu. Čovek pada kroz vreme, pa se može reći da se čovekov život uglavnom svodi na to kako što lakše pasti, odnosno kako se što udobnije dočekati nakon pada. U prirodi vremena je da nestaje i da prolazi, kao i sam čovek. On je, na koncu, jedno sa vremenom. Iz takve predodređenosti i organske sraslosti, razvija se duboko nepoznavanje i nerazumevanje prirode vremena; neopažanje proticanja u kakvom višem smislu. Kao što ne možemo opaziti i ispratiti sve hemijske procese u organizmu, tako paralelno stoje stvari i sa vremenskim procesima. Opažamo ih samo u tačkama i događajima, dakle pomoću prostora. Da shvatimo i poverujemo da vreme neumitno prolazi pomaže nam sećanje, jer ono uvek govori o trenucima koji su bili, dakle o prošlosti u kojoj su se odvili; a prošlost je građa života i svesti, koja se nedvosmisleno odvila u određenim tačkama životne etape pojedinca. Sada, da bi takvo prolaženje i odvijanje bilo mogućno, to jeste kako bismo smeli i znali i bili sigurni u njegov prolazak, potreban je smer kretanja ne bi li bili u stanju da ga označimo kao nešto što je prošlo, jer upravo to što je prošlo postoji kao tačka na nekoj ranijoj deonici životne trajektorije.
 |
| Flamarionov drvorez (kolorizovano) |
Te tačke uglavnom predstavljaju određene prekretnice, gde su jedne individualne a druge kolektivne prirode. Ovde ćemo se koncentrisati na individualne i odmah reći da se život modernog čoveka gotovo ništa ne razlikuje od života antičkog čoveka u svojim suštinskim borbama. Besmisao i apsurd nisu nepoznati pojmovi ni antičkom čoveku niti bilo kojem drugom. Ti pojmovi su zapravo i došli s njim. Ono što čoveka održava u životu i što popunjava taj rascep između njega i apsurda je metafizika - drevna odbrambena tehnika. Apstraktno mišljenje koje nastoji objasniti sve fenomene od vitalnog značaja opstojanja; duhovna energija, snaga uma u svojim najvišim dometima; beskrajna promisao kao širokopojasni spreg analitičke i spekulativne misli. No, čemu ona služi i zašto nam je važna?
Savremeno društvo
nudi jedan duhovno vrlo siromašan život; prilično intenzivan ali satkan iz
proste, nametnute dinamike. Dinamike koja ne dozvoljava čoveku da se za
trenutak ukotvi u jednom mestu i dopre do kakvog-takvog sopstva. U nesnošljivom
haosu sazdanom od svakodnevnih obaveza, pojedinac juri za dalekim snovima, za
novcem, karijerom, ugledom, samoostvarenjem. Takve okolnosti imaju
predispozicije da unesu čoveku nemir, da ga talasaju na emotivnim valovima, da
ga troše preko linija izdržljivosti, da umrtvljuju i smrve, gde kao kranji
ishod imamo čoveka duboko osiromašene unutrašljosti, čoveka koji svet i život
gleda kao mrtvu, davno iscrtanu liniju. I svako se ponaosob pita o čemu se
radi, šta je sve ovo, kako smo dospeli do ove tačke; većini se čini da se
vraćamo unazad, vide otvorenu dekadenciju u ovim tehnološki najnaprednijim
vremenima. Očigledno je, pak, da se ljudi udaljavaju jedni od drugih,
zatvarajući se u virtuelnim svetovima, svetovima fotografija, lažnih
doživljaja, prividne sreće i predanog nadmetanja u teškim prolaznostima. Sve to
danas čini stvarnu svakodnevicu: ovo je vreme velikih obećanja a malih ljudi,
velikih svadbi a malih brakova, luksuzne spoljašnosti a oskudne unutrašnjosti,
vreme u kojem tehnološki uređaji postaju sve više pametniji a na račun
intelektualnog potencijala pojedinca.
Čini se i da je
došlo doba društveno neobuzdanog humora, velike potražnje za istim kao i široka
lepeza pojava i fenomena koje se mogu izvrnuti ruglu pomoću, više ili manje
uspešnog, sarkazma i ironije. Više ne postoje nedodirljive teme, ne postoji
društvena svest o pojavama koje se ne smeju svoditi na burleskne nivoe; što je
tema ozbiljnija i u određnim krugovima poštovanija do same svetosti, to će
kikot povodom njene humorizacije biti više glasniji. Vreme je globalne,
razjarene komike. Neograničen pristup internetu i socijalnim mrežama proizveo
je ogromnu samo-produkciju, jer je nekada trebalo biti neko i nešto da bi se
pojavilo na televiziji, dok je danas to više izlišno, jer svako ko ima „pametan“
telefon može izaći u javnost sa svojim idejama, humorom, savetima ili čime već
(tako i ja), pa imamo sijaset novih zanimanja koja mnogima deluju potpuno
nepotrebno i nerazumljivo (influenseri, jutjuberi, tiktokeri...). Naravno, među
njima ima mnogo onih vrednih slušanja i gledanja, no odvajkada je na ovom svetu
ružna reč i pojava uvek bila prodornija. Jer kada raznoraznim društvenim ili
individualnim porecima odstranite potporne stubove na koje se oslanja njena
važnost i uzvišenost u životima ljudi, više se ništa ne može shvatiti ozbiljno
i dostojanstveno; na snazi je komedijašenje i gruba povreda osećanja određenih
grupacija koja daleko prevazilazi granice pristojnosti.
Moć shvatanja i
uviđanja čoveka neraskidivo je vezana za planetu na kojoj živi, državu, grad i
tako dalje. Crna rupa je malo veća i kompleksnija od kakve lokalne mahale;
tamna energija je nešto snažnija od vetra; kosmos je za nijansu misteriozniji
od sokačarske problematike. Dakle, gde je čovek u toj priči između onoga što je
iznad njega i onoga na čemu stoji? Koliko god se trudi opravdati sebi
postojanje, nad njim bdi jedan beskrajan prostor koji mu poklopi svaku
umirujuću premisu i veli mu da ne može dopreti onoliko koliko bi želeo. Kada
uperimo pogledom u vedro noćno nebo, mi zapravo posmatramo jednu varku, jednu
pošalicu prirode, jednu prevaru; jer ono što vidimo ne postoji sada - mi
posmatramo prošlost. Ono što je sada, postoji samo za nas, svemira se to ne
tiče; sadašnjost je samo naša odrednica za postojanje, bivanje, neuhvatljivi
momenat kretanja; prošlost je tu da nam pomoću pamćenja potvrdi da smo
postojali pre sadašnjeg trenutka, a budućnost uglavnom da nas preplaši.
Ali, šta se
zapravo zbiva na rubovima saznanja? Kakva je to vezivna moć koja nas drži
pribrane u momentima egzistencijalne krize? Koja je to sila koja nas gura s
leđa kroz vreme života? Kakvo je poreklo te blagodeti koja nas uspravlja kada
klonemo, za koju se hvatamo kada tle pod nogama postane trošno? Kada nas cela
fizika tera ka tminama, u čoveku se javlja nešto što je izvan fizike i odakle
zapravo crpi poslednje kvante energije kada su svi ostali izvori presahli –
metafizika. Ona je osnova sveg čovekovog upiranja i duhovnog napora, to je
osećaj koji je obuzeo pračoveka i milenijumima se prenosi kroz ljudski rod. Ona
se može ignorisati, neki um je može i ne osetiti ili ni ne znati da ono što
zapravo razmišlja u određenim trenucima predstavlja odbljesak tog prekrasnog
nasledstva koji se u čoveku često sklupča čekajući potrebnu duhovnu konstelaciju
ne bi li se pojavio. Njena sprega sa svim naukama je ključna. U njenim okvirima su Jungovi arhetipovi i kolektivno
nesvesno kao svedoci neraskidive niti koja veže sve ljude, ono njihovo
zajedničko koje ostaje kada se ogoli našminkana vanština svakog bića; ili
Bergsonov élan
vital, kao i Kamijeva
konstrukcija snage i volje za životom koja se crpi direktno iz apsurda.
Dakako, sama
duhovnost je vrlo značajan entitet metafizike, čak možda i jedan od
najznačajnijih momenata za mentalno zdravlje pojedinca. Čovek ophrvan
današnjicom, ukoliko ne vodi računa o unutrašnjim metafizičkim sesijama, mora u
jednom trenutku doživeti sudar sa egzistencijalnim rascepom koji će se
razjapiti svom silom da ga uvuče unutar tmine. To je onaj zov besmisla koji je
pothranjivan dovoljno dugo i tako ojačao da vrlo lako može nespremnog čoveka
zaposednuti. Inteligencija se tada mora uzbuditi u potrazi za smislom, jer je
smisao bunt protivu besmisla. Ovo se često može desiti u nešto zrelijim
godinama, pa metafizički disidenti tada postaju izuzetno religiozni ljudi;
begunci od egzistencijalnog mraka sada postaju metafizički štićenici, ona ih
uzima pod svoje okrilje i štiti svojom svetlošću. Celokupan
konstrukt sadašnjeg okruženja u kome se nalazi svaki pojedinac na svoj način,
nastao je zapravo iz isprepletanih tendencija, prljavih i čistih na svojim
ekstremnim krajevima, a najviše iz supstrata ove dve primese u određenim količinama.
Otuda zbunjenost, depresija i neuroze uzimaju sve više maha: svet ljudi koji
vidimo ima svoje čvrste temelje u odbrambenom mehanizmu čoveka, u afektu, u
imaginarnoj tehnici savladavanja sopstvene nemoći; napravljen je iz straha, pa tako
gotovo svi njegovi pipci teraju pojedinca da ne misli o teškoći prolaznosti i
neumitnom zaboravu, o fatalnom svršetku jedne egzistencije. Zato je nelogičnost
sveta ljudi i njegova manjkavost dokučiva onima koji ulaze u domen suštine, jer
dok mnogi misle da taj svet krije neku tajnu i nudi spas, on u stvari, predstavlja
samo koprenu koja krije istinski upit svrhe i razloga.
U pitanju je samo fasada koja taji strašni
besmisao na koji ne možemo odgovoriti bez nužne pomoći metafizike.
No comments:
Post a Comment