Saturday, February 6, 2016

Ogled o javljanju (ili pozdravi se, jadan)

Javljanje (pozdravljanje) drugom čoveku prati identifikaciju te osobe u našoj memoriji. To lice ispliva kao neko koga bismo trebali pozdraviti (na bilo koji način) i tako iskazati prijateljstvo, poštovanje, jačinu i stabilnost svog pamćenja, ukazujući time na jednu kulturnu i civilizacijsku tekovinu (kao i vaspitnu) koju smo dohvatili. Mnoga istraživanja su pokazala da to nije svojstveno samo čoveku, već se isti (ili sličan) obrazac identifikacije nalazi diljem životinjskog sveta. Ali, kod čoveka je to jedan vrlo važan momenat koji, ako usled nekog razloga izostane, može dovesti do žešćih nesporazuma, ljutnje jedne strane što je druga nije prepoznala na ulici, kidanja krhkih prijateljstava, potom osvetničkih neuzvraćenih pozdrava (zatezanja) i tako dalje.

Kao i u svakoj ljudskoj delatnosti, tako se i ovde izdvajaju određene kategorije ljudi koji umesto sporazumevanja prave nesporazume, te tako jednu vrlo prostu stvar komplikuju do krajnjih granica uz nejasne razloge (njima su, pak, možda jasni) i stvaraju prilično neprijatnu situaciju drugima, a to je da nam izvesna osoba ne uzvrati pozdrav (nikako ili ne kako očekujemo) pa nam tako osmeh ostane na licu usamljen, klimanje glave se ispostavi nepotrebno, ruka ostane u vazduhu, reči odu nikome u etar i mnoge druge volšebne okolnosti (ljudi engleskog govornog područja imaju adekvatnu reč za te situacije koja tako i zvuči - awkward).

Pa tako, imamo ljude koji se pozdravljaju (pitaju) unutar zgrade (ako živite u stambenoj zgradi) dok se izvan nekako i ne pozdravljaju, i tako su svoju vaspitnu delatnost prostorno ograničili na jednu određenu kvadraturu. Onda, postoje oni koji se na ulici ljubazno jave kada su sami, ali kada su sa nekim u društvu (koje može biti kako muško tako i žensko), tada ta ljubaznost nestaje, i očekivani pozdrav izostane (iako sa sigurnošću možemo reći da smo primećeni od strane te osobe). Jedna od poteškoća pri pozdravljanju sa nekim svakako jeste nošenje sunčanih naočara, kada doista ne možemo utvrditi u kom pravcu gleda dotična osoba, pa se može vrlo lako desiti da uputimo pozdrav koji neće stići do primaoca, jer nas jednostavno nije primetio (super sredstvo za izbegavanje nekih osoba). Često se dogodi da identifikujemo poznanika kako nam dolazi u susret na nekih dvadesetak metara od nas, i jasno ustanovimo da je i on nas primetio, ali nekim čudom se nešto događa sa telefonom na pet metara od susreta i on tako prolazi pogleda zaglavljenog na displeju (a pogledi nam se sretoše, čuda neviđenog). To je, takođe, prilično popularno sredstvo za diskvalifikaciju određenih lica (i vrlo je neprijatno i providno, uzgred budi rečeno). Postoje, dalje, ljudi koje znamo iz viđenja, i sa kojima se ne pozdravljamo (nismo još na tom nivou, niti se ima takva namera; prosto rečeno: samo nam je poznata faca), ali kada nas ta osoba spazi u drugom gradu - ispita se sa nama kao sa najrođenijim, toliko svojski i velikodušno da nas taj čin i začudi i uplaši istovremeno. A onda, kada se ponovo sretnemo u rođenom nam gradu sve se vrati na staro i ta osoba nema nikakvu nameru da nam se pozdravi, iako mi to sa punim pravom (i zdravorazumski) očekujemo nakon široke ljubaznosti iz nekog drugog grada. Eto, taj je hal sa ovom kategorijom. Onda bivaju neki ljudi koji se ne uklapaju ni u jedan obrazac, sa kojima se nikada ne zna, ne postoje vidljive i logične pravilnosti u ponašanju, pa je i pozdravljanje sa njima uvek upitno (ne zna se da li zavisi od vremenskih prilika, trenutnog raspoloženja, mesta na kojem se srećemo, nivoa sitosti ili žeđi...). Kazivaše mi neki i da ima onih sa kojima se siti ispričaju na društvenim mrežama a uživo se ne pozdravljaju, to jeste ne žele da se pozdrave (e, ovo mi je novo, ovo mi je novo, što bi rekao Radosav iz „Đekne“). Zatim, dolaze oni koji se stide vlastite rodbine, uže i šire, pa ih izbegavaju u širokom luku kada ih spaze (a da su im ta rodbina ljudi od čuvenja ili na nekoj važnoj funkciji dakako bi svoju putanju, da ne kažem trajektoriju, na svaki način navodili ka neminovnom susretu i neizbežnom pozdravu). Eto, i takvih nas ima.

No, većinom su ovo kategorije (relativnih) poznanika sa kojima smo se upoznali bilo u kakvim čudnim i neočekivanim okolnostima, bilo spontano i nenamerno, bez nekih većih pretenzija za produbljivanjem prijateljstva. Zato se i samo sa njima mogu javiti ovakve nedoumice i neprijtanosti, iz prostog nesporazuma. Kada sretnemo čoveka kojeg bolje poznajemo, pa i da nas nije primetio, svakako ćemo ga dozvati i pozdraviti se, jer je to načelo lepog i poštovanja dostojnog ponašanja (to je naš bruda, bratac, braćala...). Sve bi ovo bilo mnogo prostije kada bi pojedini ljudi (nama znani) jednostavno odlučili da li žele ili ne žele da se pozdravljaju (selame, pitaju). Ovako nam ostavljaju otvorene mogućnosti, nesvedene do kraja, pa se ponekad pitaju a ponekada ne, što prevashodno nas dovodi u smešnu i nezavidnu poziciju, nit' hodi nit' sedi, ni tamo ni ovamo.

Ipak, možda je najbolje prostom eliminacijom svesti te ljude (likove) na potpuno ignorisanje, jer će se većina složiti da niko ne živi da bi se sa nekim poznanikom (često nebitnom osobom) pozdravio na ulici, već nam samo kurtoazija (ovaj izraz postaje dosadan) i lepo vaspitanje nalaže da se upitamo (pozdravimo). Barem bi tako trebalo da bude.


Veliki pozdrav za sve (da ne bude posle).

No comments:

Post a Comment