Zar se to sme?

Zašto, čoveče? Zašto? Zar pakosti i greha nije bilo i previše do sada? Istoriografija je postala nemi gigant koji stoji nad nama, ničemu nas ne uči niti nas čime teši. Eto, samo tako ćuti nepomično. Jedna strašna gromada papira i mastila koja svedoči o mnogo čemu, ali nema više nikoga da je sasluša, još manje posluša, shvati i primeni. Jer, kako Karahasan kaže, današnja kultura je jedna velika industrija zaborava.

Zaista, čovek nikada neće moći da utiče na svoju suštinu. On je isti od pamtiveka: mračan, sebičan, uplašen od svega što je nepoznato i tuđe. Svoj strah leči ubijanjem, uništavanjem. Likvidiranje objekta (subjekta) koji ga stravi čini njegovo postojanje čvršćim i sigurnijim, i zato čovek voli da uništava, da sve pretvara u ništavilo i prah nebitno radi li se o ljudima, gradovima, državama... Svaki u sebi nosi deo od beskonačne tame univerzuma: zar najbolji dokaz nije neodoljivi nagon za životom, nagon koji ne bira sredstva kako bi isterao svoje? Zar nismo spremni uraditi ama baš sve ne bi li smo ostali živi? Recite, zar to nije tama? Stoga, tama koju svi nosimo usled sveprisutnosti postaje normalan i neodvojivi deo ljudske jedinke. Ali, nije li to prokletstvo i vrhunac jednog prastarog sebičluka koji gajimo u sebi i koji nam diktira tempo u životu pomerajući granice principijelnosti koje tobože sebi postavljamo s vremena na vreme? Da, granice se ruše, prekrajaju i čovek postaje neko novi koji u sebi nosi malo od onoga što je nekada bio. Tada će uraditi stvari za koje nije ni znao da je sposoban. Dobar je najčešće kada mu je dobro i lepo u životu (konkretno mislim na materijalna zadovoljstva) ili kada posve veruje u nagradu na budućem svetu, te njegova dobrota ostaje neokrnjena uprkos strahotama koje proživljava. Od ovih drugih društvo ne treba da strepi iz dva razloga: prvo, takvih ljudi nema previše na ovoj planeti, a drugo, cilj kojem teže (što je i izvor njihove dobrote i pravednosti) je daleko iznad ovog sveta da bi dozvolili da budu pokolebani zarad jeftinih ovozemaljskih užitaka. Mnogi moderni mislioci (nazovi ih ateisti, nihilisti itd.) tvrde da su ovakvi ljudi licemeri, jer je njihova dobrota ukorenjena samo iz razloga što veruju da će biti nagrađeni za istu, a ne iz pravih altruističkih osećanja koje ljudi treba da gaje među sobom. No, treba znati da takvi ljudi ne izazivaju ratove, ne žele zlo drugim ljudima i ne čine nered na zemlji. Bojati se treba onih prvih, koji su dobri dok im je sve potaman i dok imaju zavidan društveni status, i koji će upravo učiniti sve samo da ili zadrže status quo ili napreduju još više u tom pravcu. Ni njih nema previše, ali su zbog svoje moći i uticaja daleko opasniji od ostalih.

To su, otprilike, dve krajnosti koje možemo sresti u današnjem društvu. Dakako, najviše je onih koji se nalaze između ovih krajnosti, gde se prepliće ogroman broj varijacija ljudskih karakteristika. Među njima je najviše onih koji ne razumeju šta se oko njih zbiva; njima nije jasno kako neko može i sme ubiti drugog čoveka. Oni ne razumeju ono zlo i tamu koju svi nosimo, oni čak ne umeju do nje ni da dođu jer nisu ni svesni da postoji. To su jedine i prave žrtve rata i ljudskog ludila. Jer, da bi neko poneo status (nevoljne) žrtve, on mora biti nesvestan razloga žrtvovanja; mora biti neupitan o tome, mora biti van cele priče koja mu direktno utiče na život. Mora biti potrošna roba. I dalje govorim o ljudskim životima, o svesnim bićima koja imaju osećanja, koja vole, koja žele, koja imaju mane kao i svi ostali ljudi i svi narodi; čija se bol proteže istim razinama kao i bol svakog drugog čoveka. Samo, oni su zatočenici sopstvenog nehajnog roda, „obični ljudi“ kako ih danas naziva ona nekolicina (vođa) koja začas izazove kolektivno ludilo u kome se gubi svaki individualitet i poštovanje ljudskog dostojanstva i prava, te se ne mogu razlikovati jedni od drugih - nastaje masa.

Ali, ne postoji običan čovek. Svaki čovek je poseban; svaki nosi u sebi drugačiju formulu postojanja. Svaki traži svetlost da uništi onu iskonsku tamu u sebi i svaki je nalazi negde drugde. Nije je teško pronaći, teško je održavati je. Sunce daje svoj život da bi postojao dan; ono će jednoga dana umreti, istrošiće svoju energiju koju troši na nas. Sunce umire za nas. A zašto je onda to čoveku tako teško? Zašto uništavamo sve što postoji a Sunce uništava sebe da bismo mi postojali? Nije li to pouka većeg Smisla? Većeg nego što čovek ikada može i zamisliti. Vrlo je interesantno da se, i pored ovih činjenica, i dalje nemilosrdno ubijamo i uništavamo jedni drugima pravo na život. Eh... „Da sam ja netko...“ (nije loše čuti ovu pesmu od Indexa katkad).

Ipak, od kako je sveta i veka napaćeni i ucveljeni ljudi širom planete gledaju u ohole oči ubice svoje dece i, kao u jednoj Tolstojevoj pripovetki, pitaju ih:

- Zar se to sme?!

Prva nagrada na konkursu "Kreativnog Magazina" za najbolji esej na temu "Patnja"