Taština

Život zaista zna kako da obuzme čoveka. Lepota jednostavnosti i konstantna progresija na materijalnom planu, dakako ume ograničiti čula, predstavljajući svet i zbivanja kao imaginarnu realnost. Kolika je mogućnost svakog čoveka ponaosob da spozna istinu, je zaista duboko i diskutabilno filozofsko pitanje, i bilo bi nam potrebno pregršt zemaljskih obrtaja oko Sunca kako bismo dobili iole približan odgovor na ovo pitanje.

Ali, da svet ume da zavara, ume. Svesnost o tome leži u samo jednoj kapi vremena, sposobnoj da preokrene čitav jedan, do tada,  postojan tok misli. Ipak, iako je istina na dohvatu ruke, ona ostaje strana ogromnoj većini ljudi. Nekima celog života, nekima dobar deo istog, ali sve u svemu, veliki broj ljudi tavori u opskurnim dubinama neprirodnog ljudskog stanja, kao što je laž, pohlepa, korupcija, malverzacija, nepotizam...

Tužna li je ta njihova bezosećajnost i neljudskost u duhu siromašnome. Blago onima koji iz takve tame ugledaju zračak svetlosti, tu jednu iskru nade u spasenje. Ali, da bi se izvukao iz takvih čeljusti oholosti i emotivne praznine u bolje sutra, potrebna je nadljudska snaga omalenog, na mahove beznačajnog, bića. Kasnije u životu, obmana često ume da proganja čoveka, i uključujući ga u lanac ishrane, postaje njegov predator. Još teže pada samopriznavanje grešaka. Kada se kod ovakvih ljudi radost pretvori u tugu i agoniju, znajte da je tu nesvesnost spakovala svoje kofere, uredno brišući svoje prljave ostatke pred svesnosti, koja kao oličenje mudrosti, sa punim spektrom svetlosnog zraka u svojoj pozadini, ulazi na velika vrata razuma. Mnogi je nikada ne vide, jer ostanu do kraja života pokorni svojim kumirima i porocima. O kako prolaznost ume da bude zavodljiva, često i neodoljiva za krhka bića.

Besomučna borba za položaj i ugled, taj neuredni sklop okolnosti, zahteva od svoje žrtve da mu povinuje svoj duh. Kako će to izvesti? Pa, daće mu sve ono čime se čovek nikada ne može zadovoljiti, i onda će tražiti još, i još, i još, sve više spuštajući nivo svojih moralnih načela, hraneći na taj način samo svoj ego, ne shvatajući da, u stvari, on zaista nema ništa od toga. Bog je sa velikom mudrošću stvorio đavola. Da nije njega (đavola), ne bismo znali šta je dobro a šta je loše, već bismo se haotično kretali po ovom svetu, udarajući od zidove zadovoljstva i uživanja svom snagom.

Nešto slično se desilo i našem junaku, Kabilu, koji je pokušavao da uhvati taj dah spasenja, taj protivotrov za ceo zaraženi organizam.

Kabil Coković je bio uzoran učenik i kvalitetan student. Već pri kraju osnovne škole je bilo izvesno da će upisati pravni fakultet, a njegov otac je brižno posmatrao napredak svog sina u obrazovanju, kako bi svoje ideje o njegovoj budućnosti sproveo u delo. Cilj je bio jasan. Spremiti naslednika u službi, u kojoj je on postigao sve uslove za penziju, ali je ipak ljubomorno čuvao mesto za svog ljubimca na uštrb velikog broja kvalitetnijih službenika koji već duže vreme čekaju na zaposlenje.

Sve je išlo po planu, i izgledalo je da će tako još dugo biti. Kabil je uspešno završio studije, zauzeo očevu poziciju, i nastavio da veoma brzo napreduje u službi, uz pomoć očevih veza i svojih poltronskih i potkupljivačkih nagona.

Želja za moć je uzela danak. Postao je bezosećajno stvorenje, čiji je jedini cilj bio da nađe što veći broj načina kako bi stekao izvesnu materijalnu dobit. Učiniti nekome uslugu a za uzvrat ne očekivati ništa, bio je apsolutno nemoguć splet okolnosti, bar što se njega tiče. Ne postoji ništa izvan onoga što se može videti, osetiti, čuti... Prepustio se čistom hedonizmu. I naravno, vodio se mišlju da se sve može kupiti. Maksima koja tako kratko i jasno opisuje ovakav sloj i sastav pseudoličnosti.

Smatrao je da čovek koji je uspešan ne treba da razgovara i da se pozdravlja na ulici sa svakim. Držati odstojanje od “nižih” staleža, za njega, direktno označava potvrdu superiornosti. Dakako, njegovoj progresiji se ne vidi završetak. Što je još gore, njegov ugled u tim krugovima je sve više i više rastao. Ego je polako, spontano, evoluirao u superego. Nedugo zatim se oženio, gle čuda, jedinicom bogatog seljačkog trgovca, koja se doselila u grad par godina pre njihovog venčanja, sa nadom u bolji i uzbudljiviji život koji samo grad može da pruži. Romantici će reći da je tu presudila ljubav, a racionalisti korist. Opet, sve zavisi iz kojeg se ugla posmatra nama data situacija. Nije prvi onaj koji prvi prodje kroz cilj, već je prvi onaj koji na ledjima nosi odštampan broj 1.

Brak je, pak, izgledao skladno, zadovoljno. Delovali su zaljubljeno, ili su delovali zaljubljena, obzirom na njegove transmutacijske, superprirodne moći. On je smatrao da je superlativ superlativa, centar Univerzuma... Napustio je konvencionalnu teoriju heliocentričnosti, usled neosnovanosti, i prihvatio svoju autorsku “kabilocentričnu” teoriju.

Jadna žena ni ne zna u kakvo je živo blato upala, ni kriva ni dužna. Bila je od onih koje su želele da samo usreće svog muža, koji će im za uzvrat pružiti toplu porodičnu atmosferu, sa puno dece. Već posle pet godina braka je bilo jasno da će upasti u bezizlaznu krizu. Naime, dobili su dve ćerke, a nasledniku nije bilo traga. Da se i dalje pokušava bilo je isuviše rizično, jer pomisao da postoji toliki broj zetova sa neizmernom željom da prigrabe njegovo bogatstvo, nije mu baš zvučala prijatno. Znao je on to iz iskustva, znao je i da nije jedini koji tako razmišlja, i zbog toga je ljubomorno čuvao svoje neispravno stečeno bogatstvo.

Odnosi sa suprugom su još više dobili na beznačajnosti, jer je rizik bio veliki, a dobit neizvesna i sada već umanjena zbog dve ćerke, koje će svakako tražaiti svoj deo, smatrao je on. Kabil tek sada nailazi na prve znakove i udarce realnosti.

Sa strane je imao par ljubavnica, tako da njemu svojstveno odavanje strasti i razvratu nije trpelo. Sa svojom suprugom jedva da bi i progovorio, osim kada bi morao, kada bi tast svratio da ih obiđe. A sirota žena nije bila ni upoznata sa mogućnošću razvoda, jer je za nju, po porodičnoj tradiciji, postojao samo jedan muž za koga se udala pa kakav god da je i šta god da joj radio. Iživljavanje nad ukućanima je postalo svakodnevica, bez izgleda da prestane ili bar utihne. Počeo je da konzumira alkohol, cigarete, kao i neka snažnija opojna sredstva. Nije on bio navikao da nešto ne ide kako on želi, nije to nikada ranije doživeo. Bio je previše razmažen, i zato je upao stihiju zablude i očaja, bez izlaza.

Taman je počeo da se privikava na ono što ga je  snašlo, al’ ne lezi vraže. Rukovodstvo njegove firme uposlilo je maldog, inteligentnog i veoma perspektivnog kolegu, koji se došao po pozivu iz do tada najuspešnije korporacije koja je tih dana doživela kolaps na tržištu. Oni su ga oberučke prihvatili i poslali filijali u Kabilovom gradu, gde su ga postavili na veoma visoku poziciju, jer je imao puno iskustva koje je stekao u firmi u kojoj je prethodno radio. Direktan pretendent za čelnu poziciju u filijali je tu, a Kabilu se drmala stolica kao nikada ranije.

Njegovo ime beše Ismail Kahrimanović. Kulturan mladić, lepuškast i human. Kabilova sušta suprotnost. Otpočetka je Kabil držao distancu u konverzaciji sa njim, želeći da mu na taj čudnovat način posredno da do znanja da je on alfa i omega. Ali Ismail mu nije pridavao previše pažnje, iako mu je on bio pretpostavljeni. Jednostavno se držao svog dela posla, nastojeći da ga obavlja što kvalitetnije i savesnije može. A to mu je i polazilo za rukom.

Kabil se nalazio na samo nekoliko pedalja od dna. I dobro je to znao. Suština njegove životne filozofije se gubila poput mehurića u morskoj peni. Život za njega gubi smisao. Njegov organizam, deo po deo, polako ulazi u hroničnu depresiju, tamnu stranu ljudskog razmišljanja. Sve je manje komunicirao sa ljudima a sve više sa samim sobom. “Zašto se ovo meni dešava?”, često bi priupitao sebe, da bi pitanje zatim preformulisao u “Šta se ovo meni dešava?”. Period psihičkih smetnji je trajao dovoljnu dugo da oko njega napravi snažnu opnu, gde tako začauren odbrojava svoje poslednje dane. Nije mu bilo do života, i pored zdrave porodice koja ga je podržavala.

Često je pomišljao na samoubistvo, jer nije želeo da živi nametnutim životom, iako je ranije na sva usta hvalio Boga. Ali je to bilo doba njegove materijalne satisfakcije, koja je u stranu odgurnula, mnogo bitniju, duhovnu. Čak je i vera u njegovim teškim danima izgubila na značaju, jer je jednostavno hteo da on bude taj koji određuje. Emotivnoj i mentalnoj regresiji se nije nazirao kraj.

- Kako ste jutros? - upita ga Ismail jednog hladnog februarskog jutra.

- Nisam dobro... Cele noći nisam oka sklopio - reče on, vidno iscrpljen.

- Jeste li razmišljali o odmoru, ili pak da posetite lekara? - upita zabrinuto Ismail.

- Hm... Da znate da to nije loša ideja - odgovori i pomisli u sebi: “Jedva čekaš da me se rešiš, a?!”.

To su mu bile poslednje reči i misli pre nego što je osetio strahovitu toplinu u glavi i izgubio svest. Ismail je odmah pozvao hitnu pomoć, koji su ubrzo stigli na lice mesta i hitno ga prebacili u Bolnički centar. Nedugo zatim mu je dijagnostikovan jak moždani udar, od kojeg mu je desna strana tela ostala umanjena za 80% sposobnosti. Ostao je tako trajno nesposoban za rad, i bilo je jasno da će morati u invalidsku penziju.

Dugo je Kabil bio u komi. Prošlo je, otprilike, deset dana dok nije došao k svesti. Znajući njegovo prethodno stanje, i njegovo uznemiravanje oko nekih sitnih životnih nedaća, mislili su da će ga saznanje o invalidskoj penziji i njegovoj umanjenoj životnoj sposobnosti dokrajčiti. Njegovi najbliži su bili jako zabrinuti, jer je on bio odviše ponosan da bi tako olako prihvatio novi scenario koji mu je sudba nametnula. Ali ono što će se dalje desiti zauvek će promeniti moj život i moje poglede na svet.

U suštini, bile su to dve dijametralno suprotne ličnosti, Kabil pre kome i da kažemo postkomni Kabil. Došavši k svesti, i videvši da su tu pored mene i njegovi najbliži, počeo je da lije suze u naletu najčisitje sete, dok mene počeše da podilaze žmarci. Grlio je i ljubio svoje najbliže koliko mu je stanje dozvoljavalo, kao i oni njega, a mene je vrlo čudno posmatrao.

- Hvala ti što si tu... - reče mi, teško izgovarajući reči.

- Nema na čemu, taman posla.

- Želeo bih da u dogledno vreme razgovaram nasamo sa tobom - izusti pomalo uzbuđeno.

- Vrlo rado - rekoh mu kratko kako bih ga poštedeo daljeg razgovora, jer sam video da mu sve ovo teško pada.

Malo posle sam se ljubazno pozdravio i otišao svojim poslom.

“Ali zašto baš sa mnom želi da razgovara?”, pitao sam se. Pored tolike rodbine, bliže i dalje, on baš sa mnom želi da podeli neke tajnovite misli.

Od tada je prošlo oko šest nedelja. Redovno sam ga obilazio i bio svedok njegovog delimičnog oporavka. Ali željeni razgovor u četiri oka nije ni pominjao. Par nedelja pošto mi je nagovestio taj razgovor, bio sam jako uzbuđen, iščekujući svaki susret sa njim u nadi da će mi reći nešto više o tome, i konačno zapodenuti isti. Ali, reakcije sa njegove strane nije bilo, tako da sam se već bio i ohladio od takvih misli. Već sam počeo da pomišljam da mi je rekao u čistom bunilu, od posledica koje mu je naneo udar. Verovatno sam ga često posećivao i iz razloga moje znatiželje, ali sve u svemu, izgubio sam dalju nadu u taj razgovor, i za mene je to postalo čisto varljivo uzbuđenje... i bilo mi je krivo. Već sam bio smislio niz raznovrsnih tema o kojima bih želeo da razgovaramo, vođen mišlju i glasinama da ljudi u komi svašta vide i, uslovno rečeno, dožive.

I tako su išli dani, kao prolaznici na ulici, a ja sam se veoma čudno osećao. Preuzeo sam čelnu poziciju u firmi bez ikakvog uzbuđenja. Ranije sam sebe video u budućnosti, ali sada ne. Nisam video perspektivu u svom poslu, životu, ljubavi... Nisam znao šta se dešava sa mnom. Kao da ne živim. Novi dani ne izgledaju kao oni od ranije; ja ne izgledam kao ranije. Da li je moguće da me je jedan iluzoran razgovor, koji se, naravno, nije ostvario, stropoštao ovako nisko, da čak ne osećam ni emocije; ne osećam ni život. Smešno, bezvredno osećanje... Sada razumem neke ljude.

Ova agonija i neuravnoteženost misli su trajali do jedne martovske večeri, kada je usledio poziv od Kabila. Delovao mi je smireno, i posle kratkog razgovora smo se dogovorili da se nađemo sutra ujutro, kako bi uz razgovor prošetali prirodom. Život se odjednom, poput strašne eksplozije nervnog sistema, vratio u mene. Kao kada detetu otmete najomiljeniju igračku, i ono ostane svo u plaču, a zatim mu je vratite i ono nastavi da se igra kao da se ništa nije desilo. Eto, takav sam bio i ja.

To veče sam vrlo malo spavao. Čekao sam da konačno svane.

Našao sam se sa Kabilom rano ujutro i krenuli smo polako u šetnju. On je vidno teško hodao. Posledice nisu potpuno iščezle.

Konačno smo započeli razgovor. Pun sat nisam progovorio ni reč, jer mi se Kabil sve vreme ispovedao. Bio sam zapanjen pokavrenošću tog čoveka. Čak mi je otkrio i poslednju misao pred udar. Skamenjen, iznenađen, povređen, frapiran, ljut, raznežen... Nikad više različitih emocija nisam doživeo u jednom trenutku. Ovakvo haotično stanje mog duha je trajalo dugo, činilo mi se i previše.

- Život doista često nije ono za šta se izdaje. Živeo sam, a nisam znao da to činim. Sada shvatam privilegiju, po imućnosti, nižih slojeva; oni su u stanju da vide ono što mi, iz viših, ne možemo često. Iako zvuči čudno, ovo što mi se dogodilo je prava blagodat. Ali mi nije jasno zašto... A ni ne pitam, niti imam koga. Zašto meni?

- Posle svih informacija koje ste mi dali, mislim da nisam u stanju da odgovorim ni na najprostije pitanje, a ne na nešto takvog tipa.

- Znam da si razočaran, i imaš svako pravo da to budeš. Takođe, znam da sam postupao kao nečovek, ali mi to uopšte nije teško da priznam. Ono što je bilo ne mogu vratiti i ispraviti, mogu se samo potruditi da svet oko mene ne pati više zbog moje sujete, kao i da izbegnem situaciju gde ću reći: Grešio sam!

- Naravno... Divim se vašoj otvorenosti. Ne znam čime sam to zaslužio... -  rekoh zbunjeno.

- E pa vidiš, dragi prijatelju, ti bi napravio potpuno istu životnu grešku kao i ja - zazvuča on ubedljivo.

- Ali, otkuda to znate?

- Pa, recimo da znam. Da li ti je dovoljna moja reč?

- Mislim da jeste, ili to želim... - nastavih u istom tonu.

- Mudar i human odgovor. Vidiš, da je meni neko nešto slično rekao pre 30 godina, ja bih odgovorio da mi nije dovoljna njegova reč, jer nisam verovao u čoveka, nisam verovao u iskrenost. Pitaš me zašto? Pa, neki ljudi su verovatno takvi od samog postanka, ili da bolje kažem, od samog dolaska na ovaj svet.

- Ne bih se tu složio. Ljudi se rađaju kao prazne table... Tabula rasa.

- Da, ali i kakvoća tih tabli je jako bitna. Na nekim se jednostavno ne može pisati lepo i kvalitetno. Samo Uzvišeni zna zašto, i ja to tako prihvatam. Mene je sada zaista sramota što živim... Sramota me od svih ljudi kojima sam bez razloga napakostio. Ja... Jedna obična gruda mesa koja hoda, imao sam smelosti da tako postupam sa drugim ljudima. Razmisli... Divan primer imaš u meni. Imao sam sve, ili sam mislio da imam, sada nemam ništa, ili mislim da nemam. Posle svakakvih zala koje sam im naneo, jedino su mi oni ostali; moji najbliži, moja porodica. Lepo je kad čovek za nešto može reći “moje”, a da pritom to i zaista tako bude. Ironija, reći ćeš. Ali bi ipak pogrešio. Za materijaliste i jeste ironija... Ali, tu postoji svakako nešto više od svega toga, nešto što samo najčistiji i najiskreniji mogu prepoznati u obilju materije. U tome se sastoji njihovo preimućstvo.

- O ovome bih morao dugo razmišljati, ali mislim da ću se na kraju složiti sa vama.

- Naravno... Ti si pametan mladić. Dobro promisli o svemu. Ukoliko budeš želeo da vidiš istinu, videćeš je. Ukoliko budeš želeo da vidiš nesitinu, takođe ćeš je videti. Taj dualizam unosi najviše kontradikcija kod ljudskog poimanja realnosti. To je srž problema života - tiho, elegantno i u najvećem stilu je završio svoje izlaganje. Nakon toga nisam želeo, niti imao, išta da dodam.

Bilo je već blizu podne, i došlo je vreme da se razilazimo, jer je bio očevidno iscrpljen. Prijatno smo se pozdravili, i ja sam nakon toga ostao sâm sa svojim mislima. Pokušavao sam da spoznam istinu iz jednog razgovora sa pokajnikom. Nikada mi mozak nije više uživao u dubokom razmišljanju nego tada. Čudno...

Ostali smo bliski sve do njegove smrti, nekoliko godina kasnije, ali nikada više, nakon ovog razgovora, nismo otvarali temu života... To me, pak, nije sprečilo da svakoga dana razmišljam o tome, i to razmišljanje me odvelo u hronično istraživanje. To i dan danas činim, i činiću sa zadovoljstvom do kraja svog života.

U međuvremenu sam dao otkaz u firmi, malo posle našeg razgovora. Oženio sam se ljupkom ženom, i sa njom dobio dva sina i kćer. Nikada ranije nisam osećao ovakvo blaženstvo... Sada se bavim pisanjem i podučavanjem mladih naraštaja. Ne mogu i ne smem biti nezadovoljan svojim životom.

Ali, još uvek nisam prestao da razmišljam o kakvoći moje table.

                                                                                                                                                                                                                               Iz pera Ismaila Kahrimanovića

                                           Drugo mesto na konkursu za najbolju kratku priču, organizovanom u sklopu književnih susreta "Avdo Međedović" u Bijelom Polju 2011. godine