“Sestra mi je...
Malo ko je osetio tu bol. Kao kada se teška i odvratna misao zarobi u vremenu i
ponavlja se neumorno kao dani. Ujutru te dočeka, preko dana prati, noću uspava,
a neretko i na san dođe. Gledam je bespomoćno kao sanjar koji gleda u zvezde.
Ona me vidi ili ne vidi, ne mogu da dokučim da li me čuje. Nikada ne znam šta
joj je u glavi. Jedino znam da se on stalno vrti unutar te lobanje čije lice
znam otkada i sebe...”, uvek je Dževad teže disao kada mu se turobne misli
nanovo povrate u svest. Pred očima mu tek tako bljesne njeno lice, trenuci iz
detinjstva, batine, razgovori; počeo bi onda da misli, tuguje, izjeda nutrinu.
Osećao bi se preteškim da bi živeo duže od par minuta, sve mu najednom postaje
teskobno, daleko, umorno, nepripadajuće, lažno. Olizao bi usne, vlažnom
maramicom potro čelo, vrat i oči, a zatim izdahnuo koliko je mogao pluća
isprazniti, kao da se tako oslobađa tereta koji mu je priklještio srce i dušu,
pa ih fino drobi kao da je samo još jedan paćenik u nizu na zlokobnoj
proizvodnoj traci.
- Dževade... - fini glas mu je drsko
razlivao boje i remetio red u mislima. Otvorivši oči, video je svoju suprugu. -
Hajde, blizu je pet. Vreme je da odeš do Misale.
Snovi ga na trenutke izdignu, obrlate,
nateraju da zaboravi na nju, na postojanje sebe i onoga što je deo njegovog
života. Ali onda se zidovi skuče, krenu jedni prema drugima, pa koliko se
izdigne od sebe u snu - toliko teško lupi o pod pri povratku. Ulazak u san mu
predstavlja okraće rasterećenje, a buđenje bolno i teško iskustvo. Uvek utrni
nekoliko sekundi nakon otvaranja očiju, uši mu zazuje, nos procuri, oči zasuze.
Vremenom je navikao na takvu dobrodošlicu, privikavanje na sudbinu koja ga
svakog jutra, ili posle popodnevnog sna, čeka.
Nakon par momenata postao je svestan da
sedi u fotelji sa novinama u rukama, naočarima na stomaku i hladnim čajem na
stočiću pored. Sunce koje vene teralo je svoje zrake kroz prozore dnevnog
boravka sa napola navučenim roletnama, stvarajući bakarni ton. Osetio je ukus
krvi u ustima, bolno udisanje kroz suve nozdrve, ljudska stopala na prsima, kao
da je vazduh koji je gutao bio prepun šrapnela. Sačekao je malo, istrpeo, a
zatim se jedva pridigao iz fotelje kao da je u njoj boravio danima a ne nepunih
sat vremena sna koji mu samo bane kao nepozvani gost, udari ga pravo po temenu
i tako ga savlada. Ranije bi pitao Lejlu kada je zaspao i kako, a sada se više
ni ne interesuje za to. Kao da svakodnevno umire i budi se u bolu, dnevna
rutina, mučenje koje hoće da ga istrebi, umori, da mu ulije na usta istopljeno
gvožđe a onda mu ih zaplombira da bi ta gvozdena statua u obliku čoveka trpela
sve boli i oholosti bitisanja koje ga je snašlo.
