Susret

A kako bih mogao tačno znati išta o njemu? On samo sedi i ćuti. Sve što imam su suve pretpostavke koje mi skromno iskustvo nameće.

         Zelenilo, poj ptica, vetar koji blago zanosi šume i šumarke i stvara setno šuštanje lišća koje se u trenucima izjednačava sa zvukom usamljene reke, eto to uglavnom prati čoveka dok hoda tvrdim seoskim putem. Bezbrižan i neobavezan razgovor, šala ili ćutnja, opuštajući koloritni krajolici, eto to uglavnom čini čoveka koji i dalje hoda tvrdim seoskim putem.

         Seli smo ispred kuće da predahnemo, popili čašu vode iz bunara i nastavili razgovor o ljudima i selu. Živelo je tu mnogo više ljudi nego sada; čula se dečija graja i razonoda, lavež razigranog, šarenog psa koji je oduševljeno jurio za njima i oko njih. Nema mnogo življa, rasturilo se po gradu i svetu. Deca odrasla i zaboravila na stare, stari još više ostarali a nisu zaboravili decu i unuke. Dosta ih je i preminulo poslednjih godina. Sa smrću bledi i nestaje ono krhko sećanje koje imamo na njih i taj period života postaje nejasan i maglovit, meša se sa snom. Tako, kako godine sigurno prolaze i stvaraju nova svežija sećanja koja oholo potiskuju ona negdašnja, mi prestajemo da budemo ono što smo bili i postajemo neko novi, neko drugi. Biće, dok je bilo dete, je potpuni stranac sa bićem koje će tek doći; ostaju samo siva pamćenja koja s vremenom još više sive i teže ka belom; teže ka snu. Ne zna prosto čovek šta je zagonentnije: život ili sećanje.

         U toj kući živi jedan dedica, jedini preostao od prethodne generacije. Sam sa boleštinama koje ga prate i ne daju mu mira. Pozdravili smo se kada smo ušli u kuću. Pokušao je da se osmehne ili mi se učinilo. Pitao sam ga za zdravlje - rekao je da nije dobro, da mu trni leva strana. Nisam znao šta da kažem na to.

         On kao da nije dalje obraćao pažnju na mene. Nastavio je da sedi u tišini i posmatra jednu tačku negde u prostoru oko sebe. Izašli smo.

         - Šta radi po ceo dan?

         - Ništa. Sedi ili leži i uglavnom ćuti - odgovori prijatelj.

         On sedi i ćuti. Uzme određenu tačku na koju čvrsto fiksira prazni pogled. Primetio sam da to radi. I da, veoma je star. U njemu ćuti jedan ogroman život, ogromno vreme, beskonačne reči izrečene, hiljade i hiljade lica, događaja i situacija. Sve to tako ćuti u njemu i nestaje sa njim. A ja se tome čudim i divim. Ne znam da li je u njegovom sećanju ostalo išta od mene, ali znam da je u mom njegovo biće i postojanje tako jasno da često pomislim kako sedi i ćuti tu negde iza ili pored mene, te se osvrnem hitro. Možda, kada čovek zađe u njegove godine više ne obraća toliko pažnje na mlade; možda ga to podseća na svoju mladost, pa sve mlade ljude koje vidi on potiskuje, svesno ili nesvesno, gura ih u zaborav. Verovatno je i mene tako potisnuo iz svog pamćenja, olakšavajući sebi život. No, kod mene je obratan slučaj: ja želim da ga zadržim u pamćenju, opet svesno ili nesvesno. Ono što on vidi u meni je odavno za njega prošlo, svršeno; ono što ja vidim u njemu je jedna neizvesnost, stanje koje ću ja možda doživeti, potencijal koji se nadvisuje nada mnom. Gledajući u njega ja gledam u budućnost, a starac u meni vidi gorku prošlost koja mu kapriciozno nagoveštava skorašnji sunovrat u smrt. Prilično je svestan čovek i zna da se bliži kraj puta, da se bliži nestanak, pa je svako podsećanje na dane koji su prošli samo morbidna nostalgija, otežavanje bivanja kome je došao kraj. Teška li je misao o prolaznosti ako se vere i ideala nema.

         Ja ne mogu znati kako je to biti star, ali on zna kako je to biti mlad; zato kada gledam u njega - ja gledam napred, a on se gledajući u mene gadljivo osvrće iza sebe. U njemu se tada nakupljaju drhtavi obrisi sećanja koji se kristališu samo u fragmentima, opkoljavaju ga i dovode u misleni ćorsokak. Teraju ga da rovari po prošlosti, da težište života privremeno prebaci na tu stranu, trudeći se da tamo ostane i ponovo živi od toga gadeći se upravo na sve to kada mu dođe ikakva bistrina sadašnjosti koja ga prene i usmeri na opskurno buduće, na završetak jednog od beskrajnih životića koji su započeti eonima unazad. Život je putešestvije ka sopstvenosti koje se dostiže u starosti; mladost je mnoštvenost mogućnosti i prijatelja koju starost gromi u strašnu jedninu kako se krećemo ka njoj, gromi u samoću. To je razlog zbog kojeg me je skrajnuo s uma, zbog kojeg me više nije pogledao niti mi se obratio, zbog kojeg je nastavio da ćuti gledajući određenu tačku.

           Eto, zato mislim da me nije upamtio, a ja njega i te kako jesam. Baš ću pitati da li me je pominjao.