Četiri potencijalna sna

Rani jutarnji časovi. Tiha, tmurna i vlažna noć sa kišom kao realnom pretnjom. Mučna jesen. Grad koji strahotno izgleda noću; nem i namrgođen. Poveća stambena zgrada; u samo četiri stana gori slabo osvetljenje stonih, podnih ili zidnih lampi. Prozirne i neubedljive senke promiču krišom u vrh prozora; njihovi imaoci ne počivaju.

Čovek Prvi.

Strah ga opseda, preti mu i lišava ga zdravog razuma. Osluškuje organizam, čeka. Prvi čovek ne sme da zaspe iz hroničnog straha da se više nikada neće probuditi. On čeka jutro; nekako mu je preko dana smrt sklonija lenstvovanju. Šapće sam sebi nešto i drhti pod pamučnim ćebetom trivijalnog dezena. U drugoj sobi njegova supruga tvrdo spava; njega to izluđuje i razdražuje. Ljubomoran je na njenu nebrigu što on može svakoga časa umreti i zaboraviti sve što je ikada znao i svakoga koga je ikada poznavao.

Prvi čovek je srčani bolesnik sa nekoliko odrađenih zahvata na omekšaloj i iscrpljenoj kardiji. Aritmije ga ledeno plaše i on ih neretko umišlja. Umirao je nekoliko puta, ali je svaki put preživeo samosvesno iniciran srčani napad. On ne sme da prispe. Tišina mu skuplja arterije i povećava gustinu krvi do skrobaste kaše; njegovo čelo predstvalja njen reprezentni otisak u vidu kipućeg znoja koji nadire iz žlezda kao hladni brzaci iz planinskih izvora. Teši se da je sve namislio i tako pokušava da nagna san na sebe, ali je već po navici izdresirao svoj organizam da ne sme zaspati dok ne zauči sabahski ezan sa minareta obližnje džamije, ili dok ne čuje uštogoljene petlove gde kukuriču na sav glas ili dok se, pak, ne pojave prve luče svežeg sunca. Zapitkivao je sebe kako da pobedi ovu fobiju, ovu grozotu kojoj ne zna razlog i podstrek. Onda se umrtvi na momente, osluškuje tišinu i prati rad svog tela; zatim ode do prozora i posmatra okolne kuće i stambene zgrade, traži neku srodnu dušu, traži svetlo koje još uvek gori, vapi za nekom osobom koja je budna u ovim sitnim satima, kao on. Saznanje da nije sam ga smiruje, udahnjuje nadu i budi optimizam; ali to ne traje značajno dugo. Tada nailazi ponovna stihija osećaja samoće i odvojenosti, straha i napuštenosti. Prvi čovek je sam u svom gradu, na svetu, sam u kosmosu. Nema izlaza.

Čovek Drugi.

On je sam sa bebicom u naručju koja ima grčeve i ne može spavati od tih bolova. Njegova supruga je umorna prispala na neudobnoj fotelji od tirkiznog štofa. Drugi čovek nosi detence tamo-amo po stanu u tišini koja preti da ugrozi i sam pojam o tišini; on misli da je jedini budan u ovo gluvo doba noći, pa čežnjivo gleda kroz prozor na usnuli grad i sve one stanove i kuće koje ne daju nikakve znake budnosti.

U pravilnim vremenskim razmacima se aktivira bebin plač koji cepa svu tišinu što je noć neumorno kroji. Tada supruga omamljeno otvori oči, taman toliko da može da ih osmotri, a Drugi čovek joj samo da signal da je sve pod kontrolom i da može da nastavi da spaja svoj san iz neodređeno mnogo parčića. Ona se kruto i grčevito promeškolji u fotelji i nastavi da snuje, ne obazirući se na njegove zahteve da ode i da se ispruži na francuskom ležaju kao čovek. Majka je to.

Onda beba ponovo utihne i umiri se. Nemi pokrivač se ponovo natkriva nad njim i on opet oseća blagu nelagodu i čudnu unutrašnju ljutnju. Njegova sebičnost se oglasila i sada traži od njega da se zauzme za sebe; ona od njega zahteva san i odmor, bez obzira. On joj prkosi i pokušava da je vrati u ljušturu samokontrole. Opet tugljivo posmatra kroz prozor; posmatra tamni krajolik koji ne daje znake života. On i dalje misli da je jedina osoba koja budna i to ga poražava. Osvrće se na svoju suprugu koja lako i nečujno diše kroz nos; zavidi joj u trenucima svoje slabosti, jer želi da malo zamene mesta. Detence ne daje uverenje da će uskoro zaspati. Ovo je najduža noć.

Kao da nije bila dovoljna ona grozomorna tišina noći, već je i vetar počeo da huče kao usamljeni kurjak. Prizor sa prozora više nije tako miran i nepomičan; sada se grane vijore, papirni otpaci i limenke sa ulica se kreću i daju onaj zvuk sablasti i usamljenosti. Drugi čovek na svoj način uviđa da je sam. Plaši se i oseća blagu groznicu od neke čudne neizvesnosti i magline u razmišljanju o budućnosti i sebi. U utrobi oseća previranje i mučninu. Samoća bez sna.

Izostaje bebin plač već duže vreme; njena glavica je mirna na njegovom ramenu, pa on nežno pomera svoju kako bi je neopaženo osmotrio. Njene oči su mirne i skopljene; mali anđeo je zaspao i tiho počiva na njegovom grubom ramenu. Diše duboko i neuravnoteženo. Sada je potpuno sam.

Čovek Treći.

Ovo je za njega najteža noć otkada zna za sebe. Sve je protiv njega, pa ga je i sudbina izdala. On pomišlja da više nikada ne može oči sklopiti onako spokojno kao nekad. Kako je samo život težak i ohol.

On je tinejdžer u okeanu neuzvraćene ljubavi. Sam je na pučini bez igde ikoga. Davi se u sopstvenim jadima. Treći čovek ne vidi izlaz iz noći već samo beskrajnu tugu i nepotrebnost življenja. O snu ni ne razmišlja.

Njegovi roditelji su odavno zaspali. On je u krevetu, u svojoj sobi; svetla su ugašena osim potmule stone lampe naspram njegove glave; televizor je ugašen. Prilično je mračno. On leži na leđima i širom otvorenih očiju gleda u plafon. Njegov svet se polako ruši, a on ne može ništa da učini po tom pitanju. Nemoćan je i smrtno ranjen. Treći čovek ne razume život koji je osuđen na takve jadi i boli. On ga takvog ne prihvata. U glavi mu odzvanjaju beskrajne žalopojke koje krhotine njegovog sopstva dele na još manje parčiće; uništavaju mu svest i povezanost sa realnošću; on ne ume da se vrati natrag. Za njega ni samoća nema nikakvu snagu niti mu ona išta znači, jer je ne oseća; ne oseća sebe pa ni postojanje. On više ne veruje u život.

Prvo veliko razočaranje Trećeg čoveka. On smatra da ne može dalje bez nje, bez neke devojčice koja ga je probola rđavim kopljem posred prsa, a on nastavio da ga vrti i gura dublje u nutrinu stvarajući onaj gnjecavi zvuk pomešan sa bolom i nekom bizarnom željom da preživi sve to mučenje, da ga potpuno oseti, ali da ga ono ipak ne dotuče, nego da ga ostavi živog, malaksalog i ubijenog u svakom smislu sem fizičkom.

Njegova soba, tišina, samoća, noć, vetar, slabašna kiša... Za Trećeg čoveka nema percepcije. On više ne prihvata nikakve signale koji dolaze iz spoljašnjeg sveta. Njegova konačna kapitulacija je razlog više da raskine sve one misteriozne veze sa životom, da ostavi svoje telo da čami na gorkoj pučini: sâmo, ranjivo, bez pravca kretanja i svesnosti.

On ne zna šta je to usamljenost i kako je biti sam. On to upravo proživljava.

Čovek Četvrti.

Četvrti čovek je ona. Podstanarka u skučenoj garsonjeri. Žena sama od kako poznaje sebe i ovo sveta oko sebe. Nemotivisana, od samog početka obeshrabrena i potpuno predana životu kao neumoljivoj sili na koju se ama baš nikako ne može uticati. Ona je, doista, previše mlada da bi se potpuno predala, ali i previše stara da bi počinjala nešto novo, da bi učinila onaj zaokret koji joj je bio preko potreban nekoliko godina unazad. Kadikad ima volje za promenom, ali više nema one mlade, jogunaste snage da bi bilo šta učinila. Tako, sve joj se češće dešava da zoru dočeka zureći kroz prozor, a da nakon toga uopšte ne ume sebi reći o čemu je razmišljala sve to vreme.

         Noćas je čudna noć. Čudna kao prvi susret sa nepoznatim. I vreme joj protiče nekako sporije i bolnije nego obično. Šta to nije u redu sa ovom noći? Izgleda kao i svaka druga: crna, turobna, očajna. I sve je stvarno tako, ali joj je noćas previše samoće na paleti kojom boji svoje noći; noćas je to tako jako naglašeno. Gleda kroz prozor na pustu ulicu. Čudan drvored uz desnu stranu trotoara; noćas joj se baš čini nekako čudniji, drugačiji, nepravilan. Njena spavaćica je stara; ni ne seća se kada ju je pazarila. Kosa joj je neuredna. Ona ćuti i gleda. Ulica takođe ćuti i odozdo koketira sa njom. Zove je. Onako mirna i tiha; tako lepa i čista, neopterećena ljudima. Vetar suptilno njiše aleju i nešto joj šapuće. Ona ga čuje.

      Od previše udubljivanja i posmatranja, Četvrti čovek često izgubi onu nit koja veže realnost i apstrakciju. Tada joj je sve strano i vrlo smešno, besmisleno. Sebe ne pronalazi u tom poretku; njeno mesto u društvenom metežu ne postoji, to je iluzija, gadna i odvratna iluzija koja je drži u životu prevarom. Ona je nekada prepozna, ali odmah zatim prestane da razmišlja u tom pravcu i svoje misli usmerava na neke neodređene i besciljne teme. Četvrti čovek je zaista begunac od sopstvenog života.

         Svesna je da je sama; ne samo u ovim jutarnjim časovima, već potpuno sama.

Noćas je zaista čudna noć.

Objavljeno u četvrtom broju online časopisa "Kreativni Magazin"