Kvantna teleportacija

Otkako je čovek počeo da upoznaje i unapređuje svet oko sebe, veliki akcenat je uvek stavljan na brzinu prenosa informacija, a samim tim i na rapidnost putovanja nosilaca tih informacija, jer su u negdašnjim vremenima ljudi (emisari) prenosili poruke od jedne osobe, grada ili države do one druge. Već je tada postalo jasno koliko je bitno da poruka, odnosno osoba, stigne u dogledno vreme, i da je tako brzina putovanja od krucijalnog značaja za brži i prosperitetniji razvoj civilizacije.

Ideja o teleportaciji, to jeste o trenutnom prenosu osobe ili objekta sa jednog mesta na drugo, javila se već u samim začecima civilizovanog društva. Ponajpre u ranim religijskim tekstovima, da bi tako dugo vremena ostala da tavori kao nedovljno shvaćena pomisao. Tek sa razvojem revolucionarnih naučnih dostignuća, ideja o teleportaciji se ponovo pojavila kao jedan od najvećih naučnih izazova. U naučnoj fantastici se prvi put pominje u priči „Čovek bez tela“, koja je objavljena 1877. godine a koju je napisao Edvard Mičel. Očaran ovim vidom transporta, Artur Konan Dojl (pisac čuvenog serijala o detektivu Šerloku Holmsu) je osmislio novog književnog lika koji je istraživao izvesne paranormalne fenomene, između ostalog i teleportaciju, i tu svoju zamisao ovaplotio u priči „Mašina za dezintegraciju“ iz 1927. godine. Kasnije je i Holivud iskoristio ideju o teleportaciji u komercijalne svrhe, tako što će se 1958. godine pojaviti film „Muva“ koji će na ingeniozan način dočarati kako bi izgledao krajnji ishod teleportovanja kada nešto pođe naopako (za one koji nisu gledali film samo ćemo napomenuti da se prilikom teleportacije u komori nalazila i muva, te je nakon tog procesa u kome su se izmešali atomi čoveka i muve stvoren mutant, pola čovek – pola muva). Dalje se teleportacija kao specijalni efekat ekranizuje i u čuvenoj seriji „Zvezdane staze“, gde se čitav svemirski brod, Enterprajz, zajedno sa svojom posadom u trenu prebacuje sa jedne tačke na drugu. Ali, naravno, cela priča o teleportaciji uopšte nije tako jednostavna i dostižna kao što izgleda.

Tamna kvadratura

Čujem bat prljavih i krupnih čuvarovih koraka. Nešto grebe mermer pod njegovim nogama kao topuz da mu se vuče. Stao je naspram mog kreveta. Slabo osvetljenje bacilo je senku na njegovo lice, čiji se nepravilni i oštri obrisi samo naziru. ima nešto u ustima što žvaće na neki kabadahijski način. U ovoj strašnoj tišini, zvuk iz njegovih usta ima jaku primesu gadosti i prezira. Napokon je zamakao. Moram oteti još koji momenat svetlosti.

Čudno je to kako sa ove strane sve izgleda drugačije. Dosta toga može bolje da se sagleda i objasni, jer ovde vreme tako sporo prolazi, a tako se neprirodno mnogo nagomilava prošlost; valjda usled konstantnog razmišljanja. Tako sam i shvatio da od mnogih čovekovih ideja i planova često ostane samo neki umirući potencijal koji tinja. Onda ljudi jadikuju da je moglo ovako ili onako, a i ja sa njima; ali vreme bira pažljivo samo jedan put kojim se kreću i prožimaju sve implikacije ljudskih sudbina. Od silnih mogućnosti, želja, nadanja i strahovanja, ono uzima tek onoliko koliko je dovoljno da se izgradi jedinstvena ruta kojom se svi krećemo i kojoj se prilagođavamo; promenada koja se naziva – život!

Svetla su se ugasila. Došao je kraj još jednom danu čijeg se početka ni ne sećam. Kao i bezbroj prethodnih večeri, i noćas ću zaspati na vlažnom jastuku misleći na nju...

Objavljeno u zborniku najlepših kratkih priča "Hilandar" (IK Alma)

Neko je dole

Kunem se da je u mračnom i vlažnom podrumu naše zgrade postojalo neko čudnovato biće. Uhodilo nas je noću i pretilo potmulom lupnjavom iz raznoraznih pravaca i odeljaka unutar dugačkog podruma. Pošto bi sunce zašlo, ono bi se snažno obrušilo na naše tajno sklonište, raskrinkavajući sve ono što preko dana dogovorimo. Nakon sutona se niko ne bi smeo vratiti dole, u tu ćutljivu tminu kojoj ni elektrifikacija nije bila od pomoći. „nešto“ nas je vrebalo i čekalo pravi čas da nas prigrabi onako nespremne. Heroji dana, mi bi tada samo bojažljivo stajali na vrhu stepeništa i gledali u taj jaram, crn kao čibuk. Trzali bi na svaki šum koji bi do nas dopreo, povlačeći se koji korak unazad. Oni najsmeliji bi se usudili da se spuste niz dva ili tri basamaka, čuljeći ušima i širom otvorenih očiju, čekajući bilo kakav signal. 

Uveče kao da bi se to stepenište produžilo i sezalo neograničeno duboko u taj opskurni rastvor straha i neizvesnosti, zapečaćen rđavim, gvozdenim vratima sa prljavo-bordo rešetkama. Komšije su uveče strogo zaključavale taj prolaz, ali to ne bi bila retkost ni preko dana. Pretposlednji stepenik je uvek bio čist i uglačan, i sa njega se komotno moglo jesti. To je bio naš tajni prolaz. Metalna ograda sa rukohvatom, koja ide duž stepenica, je na tom basamaku formirala prazan trougao najvećeg obima, kroz koji smo se svi olako provlačili, sa izuzetkom onih koji su malo napredniji za svoje godine. Često bi se takmičili u brzini kojom zaobilazimo tu prepreku, da bi nakon izvesnog vremena svi bili izuzetno spretni i hitri u realizaciji takvih dečačkih ludorija i maštarija. Ali, kada bi nas preplavila noć, niko se nije usuđivao da čak i dođe do druge stepenice odozdo, a kamoli da se provuče ispod ograde. 

Molba

Ja od svog života nikada nisam tražio mnogo, ne bezobrazno mnogo. Želeo sam samo da budem srećan, ne da se patim sa njim; da se ima za hleba nasušnog i da imam nešto porodice uza se. Nije lepo umirati sâm. Jednom sam tako bio na samrti. Sâm na samrti. Nisam imao na koga da pomislim, koga da ostavim iza sebe. Samo ja i smrt. I ta me beštija i dalje ostavi da bitišem, pored sve moje želje da se otisnem. Tada sam shvatio da je moja volja ništavna. Ni smrt me neće kada ja hoću; grad vrvi od silnih umrlica, a moje – nigde. Moje proleće je počelo lepo, ali se sve nakon njega pretvorilo u košmar iz kojeg je nemoguće pobeći. Ja sam zaista sâm!

Dok sam počinjao da polako razumevam ovaj veštački svet, čije su ustrojstvo ljudi osmislili zarad ličnih ciljeva, i kako u njemu život funkcioniše, sve mi je tako odmaklo da godinama kaskam, i nisam mu mogao nikako dokaskati i ravnopravno se nositi sa ostalim ljudima. Nemam ni prijatelja, oni su odlepršali svojim putevima slobode.

Ostajem ovde, i dalje sâm. Misli su moje zatočene, moje su želje presahle, a moja volja je odavno kapitulirala. Umoran od življenja, čekam kosača da me uhorizontali, a zemlju da me sa ostalima poplasti.

Objavljeno u zborniku "O malim i velikim stvarima" (IK Alma)