Strah od ugašenog televizora (I deo)

Jedno od osnovnih, iskonskih stanja čoveka je strah. Ako taj termin poistovetimo sa fobijom, onda nam na pamet padaju sve one nekakve reči koje dolaze pre fobije: klaustrofobija, ksenofobija, agorafobija, homofobija i tako dalje, i tako dalje. Zato što živimo u periodu tranzicije, modernizacije i specijalizacije, naravno da smo i jedan opšti oblik straha morali analitički da raščlanimo na mnoštvo užih strahova, tako da onda budemo specifični i po tom pitanju. Taj i taj je klaustrofobičan, onaj homofobičan, ovaj ksenofobičan. Jednostavno, neki uži vid straha danas ide uz karakter, da ne kažem uz izgled. Često ni ne znamo da imamo neki strah (neustrašivi smo), pa tek kada pročitamo u medijima o tim specijalnim strahovima, mi onda sebi priznamo: „Čoveče, ja imam ovu fobiju...“. I tako tada imamo o čemu da razgovaramo sa društvom: međusobno saznajemo svoje strahove i svako bira svoj. Ova analiza straha ide toliko duboko da to postaje komično.

Zato sam se i ja okuražio, pa tako želim da patentiram jedan novi strah: strah od ugašenog televizora. Ako kažem da je to telefobija slutim da će mnogi smatrati da je nekoga strah od teleta (verovatno da postoji neko ko nije ravnodušan prema teletu, te mu eto još jednog straha), što ne bi bilo zgodno. Ako, pak, to nazovemo tevefobijom, to onda podrazumeva strah od televizije uopšte, a meni je bitan naglasak na ugašenom televizoru (koji je pre par minuta bio uključen). Zato i neću vapiti da patentirani strah iskažem i kroz neku (ne znam koju)fobiju. Eh, u čemu se ogleda ovaj strah.

Pre svega, televizor je nešto što je u najširoj upotrebi (možda su ga mobilni telefoni pretekli, jer su baš pokretni, ko zna...) i on najbolje oslikava simptome ovog straha. Dakle, da biste bili sigurni da imate ovaj strah, morate biti sami u kući sa upaljenim televizorom (iako na televiziji nema ništa da se gleda). Za potpuniju dijagnozu, kroz glavu mora da vam prođe ideja da ga isključite i da uzmete da čitate neku knjigu ili da razmišljate u tišini. E, tu smo! Kada se televizor isključi, nastaje ogromna tišina, toliko ogromna da je nebo smešno u odnosu na nju. Tada se čuju svi oni zvuci koje obično ne čujemo, što iz spoljašnjeg sveta - što iz unutrašnjeg. Organizam tada postaje zbunjen tim vidom postojanja, jer se našao u nekoj neistraženoj zoni i sada prolazi kroz stres. Vi se trudite, ali u vama (i van vas) sve odzvanja, trešti, žumori... U glavi je strašna mešavina raznoraznih, nejasnih glasova (kakofonija) koje vam ne daju mira i teraju vas da što pre nešto konkretno uradite sa sobom, ili da proverite mejl, ili sms, fejsbuk, tviter... (kao što rekoh - konkretno). Upalite televizor - ono sve najednom nestaje i vraća se u normalu: opet ste bezbrižni, sve je u redu, nema više stresa i tako dalje. Po vama, problem je rešen. Ali, taj problem nije rešen, on je samo odložen za neko buduće rešenje (najčešće nepovoljno). Neko može pomisliti da je ovo isto kao i strah od samoće, ali to nije tačno, jer kada je čoveka strah od samoće, njemu je svejedno da li je televizor upaljen ili ugašen - njega je strah. Ovo je neki vid (iracionalnog, je li?) straha od razmišljanja, od postojanja, od istraživanja ili od prekomerne moždane aktivnosti (pregledavajući sve te neverovatne fobije, naiđem i na alodoksafobiju - strah od mišljenja!?). Jer, kada čovek razmišlja, logično je i da u tome nailaze poteškoće koje mnogo teško premošćava (tipa: neograničenost univerzuma, svrha života, sama smrt i život posle nje...), zato se mnogi obeshrabre već na prvoj prepreci. Tada na scenu stupa televizor i njegovo gašenje koje može da aktivira ovakve teme u mozgu (i, naravno, strah od toga); jer, baš čudno, često kada se osamimo u tišini, mislimo o onim stvarima i temama koje ne možemo trenutno da dokučimo. Zato, kada se tako osamite sa ugašenim televizorom, svaki put terajte sebe na duže umovanje u toj „strašnoj“ tišini. Ta tišina izgleda toliko strašna i velika zbog ogromne crne senke koju baca na vaš um, ali to je samo iluzija veličine zbog male jačine i ugla vaše umne svetlosti koja pada na nju; samoprosvetljenjem možete pojačati svetlost i promeniti ugao (pokušajte da pređete iz žabljeg u ptičiji ugao posmatranja), i tada će se otkriti njena sićušnost i ništavnost. U toj promeni perspektive je apsolutno uspešna terapija.

(Dok ovo pišem, u nekom od stanova oko mene trešti Muharem; ne mogu da zamislim šta bi bilo kada bi „slučajno“ ispalila sklopka, isto kao što ne mogu da zamislim kako je bilo Platonu bez struje.)