Smiraj dana, grad je umnogome tih i gdekad
se oseća čudna neizvesnost. Popriličan je broj praznih stomaka. No, usuđujem se
reći da je broj onih sa prazninom u drugom delu tela (glavi, recimo) veći. I
tako, tu tišinu, taj san koji grad hvata na prečac, remeti karakteristična buka
na lokacijama dobro znanim svima koji su zaduženi za kupovinu nadaleko čuvenih
ramazanskih pitica. Negde veća, negde manja gužva. I to se dobro zna gde je
koja.
Pored toga što post podrazumeva uzdržavanje
od bilo kakve hrane, on pored toga obuhvata i uzdržavanje od prazne i
nepotrebne, čak štetne, priče (pa i delanja takve vrste). Avaj, to nikako ne
smeta mnogima, pa se u redovima mogu čuti, odnosno, nema šta se ne može čuti.
Ispada da zatvoriti usta za hranu biva lakše nego obuzdati jezik. Pored svih
isprika koje koriste oni koji ne poste, uskoro će se naći još poneke na
repertoaru: „Ne mogu da šutim toliko...“, „Ko će 18 sahata sklanjat' pogled?“ i
tako dalje. No, neću o tome. Želeo bih da kažem nešto o načinima kupovine
pitica.
Ljudi kao ljudi, ima nas svakakvih; kupci
kao kupci, ima nas svakakvih. Pre svega, potrebno je razlikovati dva značenja
reči RED kada je kupovina ramazanskih pitica u pitanju (i uopšte): red kao
kulturološku pojavu (kada se zna neki red) i red kao niz živih ljudi koje stoje
mirno i čekaju nešto (pitice u ovom slučaju). Nemali deo kupaca ne razlikuje ni
jedno ni drugo, pa je s toga najčešća primedba koja se može čuti ispred pekara:
„Mi smo svi budale samo si ti pametan, je l'?“, upućena određenom čoveku
neodređenih godina koji apsolutno ignoriše red u oba smisla: red živih ljudi
koji nešto čekaju (pitice) ne vidi, a za red kao vaspitno-socijalni poredak
stvari ne zna. Eh, tada počinje dramaturgija (što bi rekao Žika Pavlović).
