Biće i beskonačnost

O fenomenu bića se već vekovima piše. Na našoj planeti postoji samo jedno koje je svesno svog postojanja, koje je svesno svog bića - a to je čovek. Dakle, da bi se moglo govoriti o biću, potrebno je razumeti ono što jeste i ono što nije; a to se, pak, samo svesnim funkcijama može određivati. Biće je, svakako, ono što jeste, ono što realno postoji i koje čine samo realne, stvarne pojave. Misao o biću je plod mišljenja a priori; to je jedna introspektivna razgradnja slojeva svesti ne bi li se došlo do početnog pojma u službi postojanja. Bitak je, sa druge strane, osnovna partikula bića; esencija koja nije vezana za formu i konačnost već kao sveprožimajuća masa obuhvata predstave stvarnosti koje se reflektuju u čovekovoj svesti preko analitičko-sintetičkog aparata. Bitak je, zapravo, baza bića, osnova jedne egzistencije (u ovom radu neću obraćati pažnju na bitak koji pripada materijalno neegzistirajućim fenomenima (idejama, duhu, mišljenju, duši...) već isključivo na bitak koji potvrđuje biće, dakle ono što jeste).

Ontologija kao posebna filozofska disciplina koja se bavi idejom bića, svoj nagli uspon spekulativnosti doživljava u srednjem veku, sa pojavom renesansnih mislilaca pa nadalje. Svest o biću je, dakako, i u antici nastala iz jedne rudimentarne spekulativnosti, ali se tada usled zatvorenosti i konačnosti u svesnim procesima i oblicima mišljenja nije moglo prodreti dublje u ovu problematiku. Antički filozofi i matematičari nisu priznavali (niti shvatali) pojam beskonačnosti i nule. To su bile strašne ideje: bekonačnost kao pretpostavka jedne grandiozne otvorenosti i nula kao pretpostvka zastrašujućeg ništavila. Usled toga nisu ni uspeli da odgonetnu čuveni Zenonov paradoks (trka kornjače i Ahila). Svima je bilo jasno da bi u realnosti Ahil za tili čas pretrčao kornjaču kojoj je data blaga prednost, ali zato što su kategorički odbili da prihvate nulu, oni nisu mogli matematički razumeti ni dokazati da se niz Ahilovih koraka završava (2, 1, 1/2, 1/4, 1/8, 1/16, 1/32... ) u nuli. Za rešenje ovog problema se čekalo nekih 2000 godina kada se iz razvitka matematičke analize rodio pojam granične vrednosti. S druge strane, Aristotel je tvrdio da navodna beskonačnost ne postoji, da je to prosta Zenonova imaginacija i da se taj pojam može sadržati samo u glavama matematičara, nikako u stvarnom svetu. Beskonačnost je po njemu samo konstrukcija ljudskog duha (Čarsl Sife, „Nula - istorija opasnih ideja“).

O detinjstvu

Mislim da je detinjstvo najčudnije doba u životu jednog čoveka. Kada se preživi, ostanu samo maglovita sećanja koja bude nostalgiju za nebrigom, razdraganošću i dokonim igrarijama. Kao i moje, svako detinjstvo je vezano za određeni krug ljudi, drugara iz tog perioda, koji se tokom vremena raziđu po svetu i od svega ostane tupo osećanje prošlosti koje katkad prostruji telom kao jeza. Slike onih trenutaka i situacija koje su čvrsto ukorenjene u pamćenju podsećaju na čežnjivo pregledavanje starih albuma. Te slike u nama žive kao svedoci puta koji smo prešli; jedinstvenog puta koji se razlikuje od svih ostalih puteva, a koji može pripadati samo jednom čoveku. Zato što je svaki čovek unikat, neponovljivi spoj sećanja i osećanja koji se proteže kroz određeno vreme i prostor, sledi da je i svako detinjstvo zasebno i izuzetno.

            Iako veliki deo sećanja nosimo u sebi kao potvrdu svog postojanja i prošlosti, ona usiljeno blede kako godine naviru. Ovo postepeno isparavanje svih onih slika koje sklapaju detinjstvo često može čoveka dovesti do pitanja o njihovoj verodostojnosti. Da li je sve ono bilo samo san ili se doista zbilo? Jesu li svi oni ljudi kojih se u bezobličnim obrisima prisećamo zaista postojali ili su plod fikcije, plod jedne notorne iluzije koja podilazi životu i osećanju imanja zasebne prošlosti? Traumatična detinjstva mogu ostaviti trajne, negativne posledice po jednu ličnost; neminovno vraćanje u prošlost (što ponekada predstavlja i bekstvo) koje prati svakog čoveka, može krajnje nepovoljno uticati na misli i emocije, te proizvesti afekat. Ponovni odlazak u bol i patnju (traumatično detinjstvo) koji se uzastopno ponavlja, prilično uverljivo budi u čoveku one davnašnje boli i patnje, terajući ga da sve novo podredi tome. O posledicama takvog razvoja je izlišno govoriti. Eto, tolika je snaga detinjstva i sećanja.