Taština

Život zaista zna kako da obuzme čoveka. Lepota jednostavnosti i konstantna progresija na materijalnom planu, dakako ume ograničiti čula, predstavljajući svet i zbivanja kao imaginarnu realnost. Kolika je mogućnost svakog čoveka ponaosob da spozna istinu, je zaista duboko i diskutabilno filozofsko pitanje, i bilo bi nam potrebno pregršt zemaljskih obrtaja oko Sunca kako bismo dobili iole približan odgovor na ovo pitanje.

Ali, da svet ume da zavara, ume. Svesnost o tome leži u samo jednoj kapi vremena, sposobnoj da preokrene čitav jedan, do tada,  postojan tok misli. Ipak, iako je istina na dohvatu ruke, ona ostaje strana ogromnoj većini ljudi. Nekima celog života, nekima dobar deo istog, ali sve u svemu, veliki broj ljudi tavori u opskurnim dubinama neprirodnog ljudskog stanja, kao što je laž, pohlepa, korupcija, malverzacija, nepotizam...

Tužna li je ta njihova bezosećajnost i neljudskost u duhu siromašnome. Blago onima koji iz takve tame ugledaju zračak svetlosti, tu jednu iskru nade u spasenje. Ali, da bi se izvukao iz takvih čeljusti oholosti i emotivne praznine u bolje sutra, potrebna je nadljudska snaga omalenog, na mahove beznačajnog, bića. Kasnije u životu, obmana često ume da proganja čoveka, i uključujući ga u lanac ishrane, postaje njegov predator. Još teže pada samopriznavanje grešaka. Kada se kod ovakvih ljudi radost pretvori u tugu i agoniju, znajte da je tu nesvesnost spakovala svoje kofere, uredno brišući svoje prljave ostatke pred svesnosti, koja kao oličenje mudrosti, sa punim spektrom svetlosnog zraka u svojoj pozadini, ulazi na velika vrata razuma. Mnogi je nikada ne vide, jer ostanu do kraja života pokorni svojim kumirima i porocima. O kako prolaznost ume da bude zavodljiva, često i neodoljiva za krhka bića.

Zar se to sme?

Zašto, čoveče? Zašto? Zar pakosti i greha nije bilo i previše do sada? Istoriografija je postala nemi gigant koji stoji nad nama, ničemu nas ne uči niti nas čime teši. Eto, samo tako ćuti nepomično. Jedna strašna gromada papira i mastila koja svedoči o mnogo čemu, ali nema više nikoga da je sasluša, još manje posluša, shvati i primeni. Jer, kako Karahasan kaže, današnja kultura je jedna velika industrija zaborava.

Zaista, čovek nikada neće moći da utiče na svoju suštinu. On je isti od pamtiveka: mračan, sebičan, uplašen od svega što je nepoznato i tuđe. Svoj strah leči ubijanjem, uništavanjem. Likvidiranje objekta (subjekta) koji ga stravi čini njegovo postojanje čvršćim i sigurnijim, i zato čovek voli da uništava, da sve pretvara u ništavilo i prah nebitno radi li se o ljudima, gradovima, državama... Svaki u sebi nosi deo od beskonačne tame univerzuma: zar najbolji dokaz nije neodoljivi nagon za životom, nagon koji ne bira sredstva kako bi isterao svoje? Zar nismo spremni uraditi ama baš sve ne bi li smo ostali živi? Recite, zar to nije tama? Stoga, tama koju svi nosimo usled sveprisutnosti postaje normalan i neodvojivi deo ljudske jedinke. Ali, nije li to prokletstvo i vrhunac jednog prastarog sebičluka koji gajimo u sebi i koji nam diktira tempo u životu pomerajući granice principijelnosti koje tobože sebi postavljamo s vremena na vreme? Da, granice se ruše, prekrajaju i čovek postaje neko novi koji u sebi nosi malo od onoga što je nekada bio. Tada će uraditi stvari za koje nije ni znao da je sposoban. Dobar je najčešće kada mu je dobro i lepo u životu (konkretno mislim na materijalna zadovoljstva) ili kada posve veruje u nagradu na budućem svetu, te njegova dobrota ostaje neokrnjena uprkos strahotama koje proživljava. Od ovih drugih društvo ne treba da strepi iz dva razloga: prvo, takvih ljudi nema previše na ovoj planeti, a drugo, cilj kojem teže (što je i izvor njihove dobrote i pravednosti) je daleko iznad ovog sveta da bi dozvolili da budu pokolebani zarad jeftinih ovozemaljskih užitaka. Mnogi moderni mislioci (nazovi ih ateisti, nihilisti itd.) tvrde da su ovakvi ljudi licemeri, jer je njihova dobrota ukorenjena samo iz razloga što veruju da će biti nagrađeni za istu, a ne iz pravih altruističkih osećanja koje ljudi treba da gaje među sobom. No, treba znati da takvi ljudi ne izazivaju ratove, ne žele zlo drugim ljudima i ne čine nered na zemlji. Bojati se treba onih prvih, koji su dobri dok im je sve potaman i dok imaju zavidan društveni status, i koji će upravo učiniti sve samo da ili zadrže status quo ili napreduju još više u tom pravcu. Ni njih nema previše, ali su zbog svoje moći i uticaja daleko opasniji od ostalih.

Izmaglica

Za to čudno selo su vezane mnoge bizarne priče. Meštani su viđali svakakve stvorove u noćnim časovima gde se šunjaju oko kuća. Nekada je to selo imalo priličan broj žitelja, dok nisu počele okolo da kolaju ovakve ili onakve priče i razna svedočenja nespokojnih meštana. Sada je samo mali broj domova još uvek osvetljen noću, dok je, s druge strane, sve više napuštenih zdanja koja tako čame i propadaju. Te usamljene kuće znaju štošta, ali one to ne mogu reći; usnule su u večni san o danima koji su prošli, danima živim. Sada su to samo bedne ruine koje strahotno i tužno izgledaju. O porodicama koje su tu živele meštani znaju dosta toga, ali će onaj intimni deo večno ostati zarobljen u tim zidovima straha, osuđen da sa njima propada ravno u zaborav. Nema više dečije graje, javnih i tajnih razgovora, nema onih nedaća sa kojima se bore sve familije pod jednim krovom, nema ni uzvika i psovki. Kuće će večno ćutati o tome.

Iz te gomile misterioznih priča i svedočenja živih ljudi, o svakakvim čudacima koji samo prolaze pokraj kuća i odlaze u šumu, o nekim neobjašnjivim promenama na stoci preko samo jedne noći, o meštanima koji su u kratkom roku izgubili razum i mnogih drugih, pažnju je uvek privlačila ona najstrašnija, ona grozna i čudna istovremeno: takozvana priča o dva prijatelja. Priču sam čuo još kao dete, ali sam tada mislio da to stariji hoće samo da nas zaplaše kako ne bismo pravili razne nestašluke. Kasnije sam doznao da su određeni delovi istiniti, da su to bili stvarni ljudi koje su mnogi iz mog okruženja poznavali. Rešio sam da tu priču u potpunosti istražim i saznam sve moguće detalje vezane za nju, a koji naravno dolaze iz pouzdanih izvora. U tom cilju sam razgovarao sa nekoliko poverljivih ljudi koji su tada bili rođeni, a danas već imaju pozamašan broj godina. Njihove priče su se razlikovale samo u nekim segmentima koji ne utiču bitno na suštinu i sami ishod, dok su svi do tančina isto kazivali ono što je srž celog događaja. Ta priča ide ovako.

U hladu mlečnih restorana (i ostalih ugostiteljskih objekata)

Ekipa u hladu - tu! Dobar pogled - tu! Gomila ključeva, telefona, kafica na stolu - tu! Akcija - snimanje može da počne.

U ovom „fenomenu“, pak, nema ničega znamenitog i neuobičajenog, jer to je svakodnevni prizor na svim gradskim ulicama (leti) i lokalima u svetu. Momci i devojke sate i sate neumorno troše na redovno pretresanje tuđih života. Zašto čovek jednostavno mora da ogovara ljude? Koliko god da se odgovor na ovo pitanje činio nedokučiv, on je prilično prost i neverovatno blizu, jer se upravo nalazi u nama samima.

Čovek je društveno, socijalno biće. Stoga znači da on nikako ne može živeti potpuno sam; pogotovo čovek u urbanim sredinama. On je deo jedne mnogo veće celine, jednog organizma koji često ume da bude neumoljiv, prosto proždirući individualnost. Kao deo te celine, čovek logično umnogome zavisi od ostalih gradivnih elemenata (ljudi). Samim tim, dakle, on mora obraćati pažnju na druge ljude; to je neminovno. Svakom čoveku, koji do drži do sebe i koji se trudi da u nekoj delatnosti postigne rezultate, je bitno šta drugi ljudi misle i govore o njemu i njegovom radu. To, na kraju krajeva, i određuje uspeh jednog čovek u društvu. (Tako i znamo za sve velike ljude koji su živeli pre nas, jer su nam drugi ljudi preneli o njima.) Sada se iz tog neophodnog obraćanja pažnje na druge ljude polako rađa ogovaranje: nemogućnost da se mišljenje o nekom čoveku (to, nažalost, najčešće bude dobar prijatelj) zadrži za sebe već se iz mnogih razloga mora saopštiti nekome. Onda taj neko prenese nekom drugom i tako dalje, te ta priča dobija eksponencijalni rast i za tili čas se rasprostrani među narod. A svima je poznato da priče koje se prenose od usta do usta strahovito menjaju svoj prvobitni sadržaj (usled potrebe čoveka da u priču umetne i deo sebe, svesno ili ne), pa na kraju (po zakonu) te priče o nekome uvek ispadaju drugačije, i (takođe po zakonu) mnogo gore i prljavije nego izvorne.