U čoveku je možda najjača od svih
želja - želja za saznanjem. On se rađa kao nejako biće, potom saznaje kako da
hoda, da jede, da priča, da se pravilno olakšava... Saznaje kako da živi.
Susreće se sa čudnim i nepoznatim svetom oko sebe; počinje da ga saznaje, da ga
upoznaje. Saznaje o svetu u kome živi iz knjiga koje pisali neki drugi ljudi
koji su istim putem došli na ovaj svet i identično ga saznavali. Ipak, razlika
među ljudima je takva da su neki prihvatili svet onakav kakav su i isprva
saznali, dok ga neki drugi nisu prihvatali kao takvog: želeli su da ga menjaju,
jedni da ga unapređuju a drugi da ga unazađuju. Znači, imamo tri vrste homo
sapiensa: jedni koji vuku nazad,
drugi koji stoje u mestu i treći
koji guraju napred. Od pamtiveka je
ogromna većina ljudi volela i želela da ih vuku; dosta njih je zadovljno
inertnim stajanjem; dok je najmanji broj onih koji svoj unutrašnji mir nalaze u
besomučnom guranju. Ta razlika među ljudima se zadržala do današnjih dana.
U jednom trenutku čovek pomisli
da ga zna (svet). „A, đe da zna?“ Kako, kad moderan čovek nema mnogo vremena da
dublje saznaje svet? Mnogima su kazivali kako je sve jednostavno i prosto: s30vet,
priroda, čovek, društvo... Možda, ako se posmatra kroz jedan uzan vidik. Tada
je zaista sve prosto i lako objašnjivo. I svako ima svoje objašnjenje; jer,
hiljadu će slikara naslikati jedno te isto stablo na hiljadu načina. Ali, to
stablo ima jedan jedinstven put razvoja i održavanja svog života; put koji se
ne vidi spolja, već se do njega dolazi guranjem, kopanjem ili rudarenjem
(izvinićete mi na metafori). Tako, dok mnogi prihvataju stablo takvo kakvo
jeste, malo je onih koji se pitaju zašto je stablo takvo kakvo jeste, a još
manje je onih koji istražuju zašto je stablo takvo kakvo jeste tj. onih koji
guraju.
