Pečalba (II deo)

Ove reči zazvoniše u njegovoj haotičnoj glavi kao zvono na Bogorodičinoj crkvi. Trznuše ga kao elektricitet, pa on gotovo poskoči iz kreveta i krenu ka toaletu. Kada se obojica spremiše i stadoše kod ulaznih vrata od stana, osvrnuše se gledajući toplinu koju ostavljaju svojoj kobi. „Odoh polako, hajirli mi put, da više nikad ne vidim bedu i jad“, pomisli Azim, a Nesib samo kratko: „ili-ili“; a potom izađoše. Bila je to subota ujutru.

Istovarili su određena peciva na dva mesta pre nego su iz daljine ugledali supermarket, koji je tiho boravio kraj prilično prometne magistrale, ali sada utihnule u ovim sitnim satima. Azim mu dade znak da se približavaju konačnom odredištu, a ovaj na to duboko uzdahnu. Sve je teklo kako su i planirali. Čuvar je dremao u njegovoj kabini, koja se nalazila unutar marketa, nedaleko od ulaznih vrata, i nije primetio kada su njih dvojica ušli. Azim je dao znak Nesibu da prati stanje čuvara, koji im je pri tom bio okrenut leđima ispred upaljenog mini tv-a, a potom su otpočeli realizaciju plana. Azim je šunjajući se stigao do vrata od direktorove kancelarije, u kojoj se nalazio sef, i lagano je izašao na kraj sa njima. Odškrinuo ih je malo kako bi video Nesiba, ukoliko dođe do uzbune, a zatim je započeo borbu sa sefom. U početku nije išlo kako je planirao, pa se Nesib uznemiri videvši da se ovaj dosta muči sa metalnim vratancima i dobaci mu tiho:

- Hajde... Šta bi sad?

Pečalba (I deo)

U ranim posleponoćnim časovima jedne martovske večeri, u čuvenoj staroj pazarskoj birtiji, sede za stolom četiri čoveka, dva brata i dva njihova prijatelja i govore o teškoj ekonomskoj situaciji, kao i o mogućnostima za iznalaženje načina da se te teškoće prebrode.

– Mnogo se teško živi – reče stariji od ove braće, Ibro, koji je važio za vrsnog kavgadžiju kome često i nije potreban povod za tuču. – Evo, već par dana nemam ni za cigare, a kamo li za nešto više.

– Ada tebi ni ne treba. Imaš samo sebe da gledaš. Šta bi radio da imaš kakvog roblja? – upita ga jedan od dvojice prijatelja, Mesko.

– Pf... Još ću o tome da mislim.

– Ja planiram da idem preko granice. Ovde hleba nema – ubaci se mlađi brat, Azim, i delovaše odlučno i smelo.

– Ti da ideš? – uzjoguni se njegov brat. - Pa, ti ne umeš ni nos da obrišeš kako valja, a jok da ideš u tu džunglu i da tamo negde, demek, zaradiš neke pare.

– Svoga ti posla, ja ću se nekako snać’, nisam ni ja svilena morala. Po ulici sam dosta naučio, razne situacije proš’o; ali hoću sad stvarno da probam da zaradim nešto pošteno.

Na to se svi nasmejaše ironično i podrugljivo, ne verujući mu na reč. Ovaj drugi njihov prijatelj je bio ćutljive prirode, pa joj je i sada ostao dosledan. Pratio bi tok razgovora sa svojom pozamašnom glavom, crvenih, nabreklih obraza i mutnih očiju. Pokatkad bi se neopaženo nasmejao na njihove pošalice, ali bi se samo primetilo truskanje celog njegovog dežmekastog tela.

U jednom drugom kraju grada, sin je sa ocem takođe vodio jedan noćni razgovor na istu temu. Dvadesetpetogodišnji Nesib je ocu predočio svoj plan da napusti zemlju u potrazi za nekim boljim uslovima, prijatnijim okruženjem i poštenijim ljudima. Ocu ne beše svejedno.

– Ada ni tamo nije stanje k’o što ti misliš. Danas su ti svi u krizi, moj sine. Pogledaj samo novine i biće ti sve jasno.

– Znam, babo. Ali, bre, tamo se može i sa običnim poslovima živet’. Ovo ovde je rusvaj. Svi živi samo obmanjuju ova’ napaćeni narod. Ma, beži... – ogorčeno će Nesib.